Banat biciklom 2010

po šumama i gorama, kroz pustinju i prašumu
< putopisi | 30. 04. 2010. http://perpetuum-mobile.net/putopisi/2010-banat-biciklom/

Banat biciklom 2010

po šumama i gorama, kroz pustinju i prašumu

Banat biciklom 2010

Banat je magičan, mali a “šaren” i raznovrsan. Od Arače uronjene u njive, rečica i kanala koji vijugaju kroz nepregledne kukuruze i suncokrete, preko lepog gradića Vršca, Vršačke kule, Vršačkog brega, koji iako mali, daje utisak visoke planine, pa preko livada i voćnjaka južnog Banata koji imaju šmek visokih planinskih pašnjaka, sve do Peščare i fenomenalnih Zagajičkih brda. I sve to spakovano u trodnevni krug biciklom.


Dan prvi - vožnja do Vršačkog brega

30. april 2010.
Novi Sad - Vršački breg


Arača

Krenuo sam iz Novog Sada u cik zore, i tek na izlazu iz grada je počelo da mi se razdanjuje. Asfaltni deo do Novog Bečeja sam “progutao”, samo da ga se što pre rešim i siđem na letnji put ka Arači. A Arača je fenomenalna. Već iz daleka se vidi kako se izdiže iz njiva i dominira okolinom. Baš zbog te svoje veličine i činjenice da se vidi već iz daleka, izgleda kao da je blizu, ali ima tu dosta da se trucka letnjim putem koji čak ni ne ide direktno, već blago okolo.

Sama crkva mi je bila još interesantnija nego pre par godina kada sam je prvi put video. Lepo sunčano jutro, svuda unaokolo mladi usevi, a unutar crkve niska zelena trava.

O crkvi sam detaljnije pisao ovde.

Vozio sam još neko vreme letnjim putevima kroz njive, dok nisam izbio na asfaltni put za Bašaid. Bližilo se podne, sunce je već prilično upeklo, putevi su bili pusti ali se u selima osećalo prvo-majsko uzbuđenje (muzika i roštiljanje).

Cilj mi je bio da pre mraka stignem do Vršačkog brega, pa nisam pravio mnogo pauza, ali u Žitištu sam morao da zastanem kod Rokijevog spomenika. Primetio sam da u skoro svakom selu kroz koje sam prošao postoji neki dvorac. Negde su lepo sređeni i privedeni nekoj nameni, na drugim mestima su zapušteni, utonuli u rastinje. Na žalost ovaj put se ni na jednom od ovih mesta nisam zadržavao.

Držao sam odličan tempo sve do pred sam Vršac, i tu sam blizu ulaza u grad imao “mini slom”. Kombinacija pada šećera, sunca koje me prži ceo dan i nepravljenja pauze, nisam mogao da izdržim do grada, već sam morao malo da odmorim i opružim se na klupi na autobuskoj stanici koja se tu srećom našla.

Odmoren i osvežen, posle kraće pauze ulazim u Vršac u predvečernjim satima. Lep grad, već sam ranije prolazio kroz njega, ali ovaj put se malo više vozam kroz centralne ulice. Baš mi deluje nekako fino, uređeno, pitomo.

Sunce zalazi, a ja žurim prema Vršačkom bregu, gde se nadam da ću negde u blizini kule naći mesto da otvorim šator. Ovaj poslednji uspon kao finiš 15ak sati vožnje i 200-ak km me je dobro umorio. Sa poslednji svetlom silazim sa asfalta nekoliko stotina metara od kule, i nalazim taman mesta da u žbunju otvorim šator. Imao sam i boljih mesta za kamp, ali poslužiće.


Dan drugi - vožnja po Vršačkom bregu i do Peščare

1. maj 2010.
Vršački breg - Zagajička brda


Repice pod Vršačkim bregom

Koliko sam bio umoran uveče, bio sam ubeđen da ujutro neću moći da se sastavim, ali noć me je odlično osvežila i osvanuo sam kao nov. Na brzinu sam doručkovao i popakovao se, i krenuo dalje. Tako na tovaren sam iz cuga izašao od parkinga strmom stazom do Vršačke kule.

Vršačka kula

Na jednom od nižih uzvišenja Vršačkog brega, direktno iznad ravnice u kojoj se nalazi Vršac, polovinom XV veka podignuta je mala tvrđava. Interesantno je da je to jedna od nekolicine tvrđava koje su sazidali srpski plemići. Pretpostavlja se da ju je podigao Đurađ Branković posle pada Despotovine, kako bi štitila od Turaka njegove posede u južnoj Ugarskoj.

Manje od dvadeset godina nakon izgradnje, 1456. godine Vršačku tvrđavu zauzimaju Turci, ali je ne zadržavaju a konačno njom ovladavaju 1552. Tokom velike banatske bune 1594. godine, pobunjenici oslobađaju veliku teritoriju uključujući i Vršačku tvrđavu. Ustanak je ugušen u krvi i Banatom Turci vladaju sve do 1716. godine kada ulazi u sastav Austrijskog carstva. Tvrđava ubrzo gubi vojni i strateški značaj i biva napuštena.

Dugo najavljivana obnova Vršačke kule bila je gotovo neprimetna - delovi ledine ispod kule bili su ograđeni, kao i metalne stepenice koje vode u kulu i na njen vrh. Ali mene to nije sprečilo, preskočio sam ogradu, popeo se na vrh i uživao u pogledu. Dan je bio malo musav pa iako ravan, Banat se baš i nije video na daleko, ali su se podnožje kule, Vršac i Vršački breg sasvim lepo videli.

Vratio sam se u sedlo i krenuo vijugavim asfaltom grebenom Vršačkog brega, pa dokle me odvede. Pre dve godine sam se sa Žarkom lomatao po bespućima, tražili neke ruševine, probijali se preko stenja i kroz šiblje, ali sada nisam bio rad da posvetim ceo dan Vršačkom bregu, jer sam hteo da ostavim vremena i za peščaru.

Na mestu gde se asfalt završio kod vikend naselja, sam zašao malo među kućice, tražeći nekoga da se raspitam za solidan letnji put koji bi me odveo ka južnim obroncima. Brzo me je spazio živahni dedica (Valter, zaboravio sam prezime) i sam mi prišao. Svašta mi je napričao, ispostavilo se da je on tu neki važan faktor u planinarskom društvu, dobio sam gomilu informacija o Bregu, bedž, mapu i još ponešto od materijala kao i detaljan opis kuda da idem. VREMEPLOV Nepunih godinu dana kasnije, vodio sam grupicu organizovanu preko fejsbuka na neku šetnju po Fruškoj gori, i prepričavajući svoje banatsko putešestvije pomenuo i Valtera, koji je na mene ostavio utisak. Ispostavilo se da je u toj grupici bila i njegova unuka. Još jedna potvrda kako je svet mali…

Zahvaljujući detaljnim instrukcijama, bez većih problema sam se spustio preko Širokog bila i niz južne obronke Brega, pravo u žuto more nepregledni zasada uljane repice. Okrenuo sam leđa Bregu i pošao asfaltom na jug, i posle niza seoca u pograničnom području uz Rumuniju stižem u Belu Crkvu. Lepo mesto, od nedavno poznato po nekolicini veštačkih jezera koja su nastala kada je voda napunila napuštene površinske kopove. Ali meni ta jezera nisu ništa posebno, sama varošica je mnogo interesantnija, sa lepim centrom, starim građevinama, drvoredima…

Posle manjeg kruga kroz centar Bele Crkve, krećem na zapad ka Vračevom Gaju i krajnjem južnom kraju Peščare. Promena je neverovatno nagla, i čak i ako se ne vidi očima, oseti se i čuje se u vazduhu. Livade imaju skroz neki drugi šmek, visokogorski, na majčinu dušicu i druge miomirisne trave, a iz trave na sve strane cvrči i zvrči.

Prešao sam preko Đavoljeg mosta (kanal DTD), krenuo na sever ka centru Peščare, preko Kajtasova i Grebenca, i tu konačno u ranim večernjim satima skrenuo sa asfalta i zašao u pesak. Ubrzo stižem i do najlepšeg dela Peščare - Zagajičkih brda. Put pravi polukružne zavoje koji obilaze velike oble peščane dine pokrivene travom, i na jednoj od njih rasuto stado ovaca.

Cilj mi je da se popnem na vrh Zagajičkih brda i da tu negde odaberem lepo mesto za šator, sa kog ću moći ujutro da slikam izlazak sunca iznad Vršačkog brega. Uz veliki napor uspevam to da ostvari u sam suton.


Dan treći - od Peščare do Novog Sada

2. maj 2010.
Zagajička brda - Novi Sad


Hard core Peščara


slike (50)