Zimski uspon na Maja Jezerce

led, sneg, kamen
putopisi | 11. 03. 2011. http://perpetuum-mobile.net/putopisi/2011-zimski-uspon-na-jezerski-vrh/

Zimski uspon na Maja Jezerce

led, sneg, kamen

11. 03. 2011. ropojana * katun jezerce * maja jezerce

Zimski uspon na Maja Jezerce

Jedino moje učešće u masovnoj planinarskoj akciji. Za to sam se odlučio jer je to bio moj prvi zimski uspon, prvi put da nosim cepin i dereze, spavam u snegu… Nadao sam se da ću nešto naučiti, osloniti se na iskustvo drugih i tako izbeći nepotrebne opasnosti.

Stižem teško natovaren u Beograd u predvečerje i tu se nalazim sa prijateljima iz Osijeka. Probijamo se kroz gužvu i menjamo prevozna sredstva do Vračara, odakle je organizovan polazak. U pitanju je tradicionalna planinarska akcija, izgleda vrlo masovna.

Stižemo rano ujutro u Vusanje, autobus se parkira kod škole i tu nas izbacuje. Prelep sunčan zimski dan. Polako, bez žurbe idemo ka Zastanu, gde imamo opciju da spavamo u zgradi stare karaule ili da otvorimo šator. Karaulu kao sklonište koristi pastiri i u nju uteruju stoku, pa se ipak odlučujemo da otvorimo šator. Bar ne moramo da ravnamo teren - ispod nas je dva metra snega.

Posle jedan ujutro se budimo, oko dva je polazak. Čuju se glasovi i pesma crnogorskih planinara koji su pre nekoliko sati krenuli peške iz Gusinja i upravo stižu u Zastan. Obuvam stegnute, zaleđene gojzerice i brzo sam bio spreman rad da se što pre uključim u kolonu, ali mojim prijateljima je trebalo više vremena, pa cupkam pored i smrzavam se.

Konačno krećemo. Zvezdana, ledena noć, sigurno dobro ispod -10. Penjemo se kroz strmu bukovu šumu koje ide od Zastana ka granici, i nalazimo se negde iza polovine kolone. Snega ima mnogo, ali se tone možda tridesetak santimetara i polako se formira tunelčić svakim narednim parom nogu. Ekipa na čelu koja prti, kada izađe na neki prevoj ili zaravan, napravi pauzu, što znači da mi nazad obično visimo na nekoj strmini i čekamo da se krene dalje. To počinje da me nervira, pa ubrzavam, prtim uz kolonu i pre granice izbijam blizu čela.

Počinje da se razdanjuje, i kada smo napravili prvu dužu pauzu iznad velikog jezera, već je svanulo, ali se sunce još nije pojavilo iznad strmih vrhova. Dok gnjavim moj doručak, poluzaleđeni kuvani pirinač sa sirom i raznim semenkama, stižu i Iva i Alen. Kada je bilo vreme za polazak na završni uspon, odmah sam se ugurao u prvih desetak. Morao sam da prtim na smenu, ali sam ispred sebe imao čistiji vidik i izbegao sam stajanje i čekanje u koloni.

Uslovi su bili idealni za uspon. Miran, sunčan dan, rastresit sneg, pa smo brzo napredovali. Čičica koji je zvanični vođa akcije je negde ko zna gde na začelju, bez ikakvog znanja i uticaja šta se napred dešava. Na čelu je spontano formirana grupica fizički najspremnijih, ali ne nužno i najiskusniji. Kakogod, cela kolona prati putanju koju mi trasiramo.

Dok se penjemo nisam ni imao potrebe za cepinom - velikom metalno sekirom koju vučem sa sobom i povremeno gledam sa sumnjom. Čitao sam malo kako se koristi, gledao neke snimke, pričao sa par ljudi ali najradije ne bih to nesigurno znanje stavljao na test.


Panorama jezerskog vrha

Oko podneva izbijamo na vrh - prelep pogled, savršena vidljivost. Uživam tamo i sebično čuvam svoj kutak od bujice planinara koji nadiru. Stižu i moji prijatelji, slikamo se i polako krećemo na dole.


Maja jezerce

Silazak je bio totalno rasulo. Silazio je kako je ko hteo, po volji sekao sneg po strmim padinama. Čak i ja koji sam prvi put u ovoj situaciji znam da je to poziv za nevolju. Srećom, a izgleda da se ovakve akcije često oslanjaju na sreću, uslovi nisu bili pogodni za lavinu i nije bilo ozbiljnijih problema.


Kolona se raširila i nekako smo ravnomerno rasporedili Prokletije. Preostalih nekoliko sunčanih sati polako gustiramo i uživamo u povratku. Kad stižemo u Zastan, kako su ga poslednji zraci sunca napustili, temperatura je naglo počela da pada. Još neko vreme smo napolju, gledamo snežne lavine koje sipaju niz strme litice Zastana, a onda postaje suviše hladno i neprijatno.

Oblačimo sve što imamo, sve rezervne slojeve, skijaška odela, ulazimo u dve vreće i zatvaramo se u šatoru. U pola pet popodne. I tako narednih 12-13 sati. Noć je bila neprijatna, nije bilo mnogo spavanja, ali dočekasmo nekako jutro, povratak kroz sunčanu Ropojanu i čuveni burek u Gusinju.


slike (42)