Mauntinbajkovita Beljanica

Resava, Vinatovača i Kločanica
putopisi | 20. 10. 2018. http://perpetuum-mobile.net/putopisi/2018-mauntinbajkovita-beljanica/

Mauntinbajkovita Beljanica

Resava, Vinatovača i Kločanica

20. 10. 2018.

Mauntinbajkovita Beljanica

Stala mi krava na nogu da po svaku cenu negde vozim ovog vikenda, pa sam u to uspeo i Mićka da uvučem.

Kasno uveče stižemo u Stenjevac, smeštamo i neko vreme družimo sa Ljubinkom, našom domaćicom, uz domaću rakiju i interesantne priče.

Prvi dan: Stenjevac-Sladaja-Beljanica-Raškova livada-kanjon Resave-Lisine-Stenjevac

Krećemo rano ujutro po kiši koja sipi. Prelazimo mali prevoj između Stenjevca i Stromstena, i iznad Resave obilazimo spomenik nastradalim rudarima. Odatle kreće uspon kom neće biti kraja skoro do samog vrha Beljanice.

Asfalt je solidan pa idemo dosta brzo i uskoro postižemo radnu temperaturu, skidamo suvišne slojeve dok ne nađemo balans između ključalog jezgra i kišice koja hladi.

U Sladaji silazimo sa asfalta na makadam; znak nas upozorava da idemo na sopostvenu odgovornost. Dok vozimo između kamenih džombi iznad nas proleću crvenkaste krošnje bukvi a vidljivost varira između 50 i 100 metara.

Put je generalno dobar, celom dužinom je tvrd, tj. nema blata, nagib je konstantan, nema mnogo delova gde je bujica iskopala i izrovala sebi put. Deluje da bi se i nekim robusnijim gradskim automobilom moglo daleko stići.

Penjemo se i penjemo bez prestanka, već smo dobili preko 900 metara visine kada konačno izlazimo na prvi prevoj - na široku dolinu Rečke, okruženu šumom i vrhovima. Tu je vetar na trenutak rasterao oblake pa smo mogli malo bolje da osmotrimo ovaj interesantan teren.

Skrećemo ka završnom usponu i kako se strmim makadamom bližimo vrhu, ulazimo u sve gušće oblake. Na vrhu sa kog se inače pružaju lepi i daleki vidici, sada je vidljivost 10-20 metara. Duva oštar vetar i poliva nas ledena kiša. Oblačimo šta imamo, zagrćemo se kabanicama i krećemo na dole.

Za povratak sam imao nekoliko varijanti, jednu atraktivnu, preko Beljaničke kape pa planinarskom stazom do Lisina, jednu dužu, kojom bi opasali ceo masiv Beljanice ali sam se na kraju odlučio za srednji put, preko Raškove livade pa dole Jelovičkom kosom u kanjon Resave. Prva varijanta po ovoj magli uopšte ne bi imala smisla a i druga bi nam odnela ceo dan i zadržala nas do mraka, sve zbog vožnje koja nije obećavala mnogo više od magle i oblaka.


Vozeći se po visoravni Beljanice, makadame smo zamenili zemljanim putevima koji su nas odveli u stare bukove šume koje su nedavno isečene a stabla poobarana preko puta. Stotinama metara se provlačimo kroz položene krošnje i preskačemo ispružena debla, sve sa biciklima na leđima. Konačno pored par jezeraca kroz gustu šumu koja je opalim lišćem sakrila stazu izbijamo do ivice visoravni. Markacija je vrlo slaba i nepouzdana, kao i trek koji imam u GPS-u. Deluje da se tu neko snalazio i prolazio otprilike, pešaka i po mnogo boljoj vidljivosti. Ako neko bude koristi naš trek, biće u sličnoj situaciji…

Krećemo naglo da se spuštamo strmom kozjom stazicom, provlačeći se kroz bodljikave žbuniće i preskačući stenje i panjeve, dok bajsevi na našim leđima uživaju u promenjenim ulogama. Srećom, to ne traje duže od par stotina metara, i uskoro možemo bajseve bar da guramo nizbrdo.

Raškova livada se ukazala, pa pošto se staza ne vidi, sečemo otprilike kroz gustu travu ka makadamu koji se nazire na dnu livade. Vidljivost je već mnogo bolja a i kišica je stala. Usput nam prilazi par puštenih vranaca.

Od tog makadama pa skoro sve do Lisina traje ludi spust. Jurimo velikom brzinom niz tu strmu, kamenu pistu, usečenu u crvenkasto smeđe bukove krošnje obronaka Bjelasice. Naši točkovi seku dvadesetak centimetara dubok talog pufnastog lišća, šuškaju i prave talase. Koliko god da je lepo i zabavno, ipak je fizički i tehnički zahtevno: nagib je konstantan, a podloga kamenita i nesigurna, sakrivena ispod lišća. Konstantno smo između oduševljenja i grča.

Na jednom mestu trenutak nepažnje, uleteo sam u dubok sloj fine prašine koju su izrovali traktori izvlačeći drva, ukopao točak i preleteo bicikl, srećom, moj ego je bio ugruvaniji nego kolena i laktovi.

Spust traje i traje, izgubili smo već skoro 1000 metara, dlanovi su nam se ukočili od stezanja kočnica, pakne usijale a mišići ohladili. U tom trenutku nailazimo na kemeni mostić iza kog se Jelovički potok uliva u Resavu. Nalazimo se u kanjonu Resave.

Put i dalje ide nizbrdo, ali manje oštro. Okružuju nas visoki kameni zidovi ispunjeni hukom vodom bogate Resave. Put, ovog trenutka pust, je očigledno inače vrlo prometan. Posut je sitnijim belim kamenom kog vozila usitnjavaju, pa bela prašina prekriva svo okolno rastinje.

Usput nailazimo na vodozahvat koji krade vodu iz Resave i kroz cevi je sprovodi do male hidroelektrane na ulazu u Lisine. Odatle kreće i asfalt, kojim se spuštamo do centra Lisina, gde skrećemo ka Velikom buku, poznatom vodopadu. Malo se i razvedrilo, obasjalo nas je sunce a i ukazale su se stene Beljaničkog krša.

Vozimo slalom kroz kolone turista koje idu putem gore dole. Stižemo do vodenice i restorana nizvodno od vodopada i vrlo samosvesno, tako uparađeni u helanke, kacige, rukavice… na našim blatnjavim konjićima se probijamo do vodopada, koji bi mogao biti i malo bogatiji vodom.

Vožnju završavamo dugim i dosadnim spustom kroz Strmosten nazad do Stenjevca, gde nas čeka čobanski kačamak za večeru. Jedini interesantan detalj sa povratka je mala lokomotiva uskotračne rudarske železnice koja iz okna izvlači vagone pune rude.

Drugi dan: Lisine-kanjon Resave-Vinatovača-Klencuš-kanjon Kločanice-Lisine

Budimo se blago upaljeni od jučerašnje vožnje, a jutro koje nas dočekuje je još musavije od prethodnog. Dogovaramo se da izbegnemo dupli prolazak rutom Lisine - Stromsten - Stenjevac tako što ćemo da natrpamo bajseve na nosač, kolima odemo do Lisina i odatle počnemo vožnju.

Parkiramo kod hidroelektrane, na samom kraju asfalta i polazimo uzvodno kroz kanjon Resave, istim putem kojim smo se juče delom spustili, ali danas sporije napredujemo pa imamo više vremena da osmotrimo kamene grdosije oko nas.

Napuštamo prašnjavi makadam i kanjon Resave i ulazimo u Vinatovaču, fenomenalnu staru bukovu šumu. Put ide ivicom rezervata, sa leve strane je crkvena zemlja i tu uz prasak i lom motorne testere rade punom parom, a sa desne je bajkovita stara bukova šuma, sva zaodenuta u nijanse žute, crvene i smeđe, sa gustim pokrivačem lišća na šumskom podu kroz koji vijuga potok. Idila bi bila savršena da je ne remeti zvuk seče i destrukcije.


Točkovi skakuću tražeći svoju putanju između džombi koje štrče iz strmog makadama kojim se penjemo opasujući rezervat. Dok nas ovaj musavi, bezbojni dan zasipa ledenom kišom, crvene krošnje nas ipak štite od najgoreg. Ali, kako izlazimo na Klencuš i napuštamo zaklon šume kiša počinje da pljušti. Nema ni govora o pauzi, gledamo samo da što pre pređemo preko visoravni, obilazeći kratere obrasle šibljem i degradiranom šumom.

Prevaljujemo konačno najvišu tačku i bukvalno sve do kraja, do kola, je spust, oko 700 metara u narednih 15ak kilometara. Zvuči privlačno, i bilo bi, da već nismo mokri i smrznuti i da kiša bar na momente staje. A mi se spuštamo vlažnim makadamom posutim lišćem, znatno gorim i grbavijim od onog kojim smo se penjali, i uglavnom se borimo da ostanemo u sedlu, bez mnogo prilike da pedalamo i malo se zagrejemo.

Prolećemo kroz lepu šumu niz put koji prati Kločanicu gotovo celim njenim tokom, sve do još jednog vodozahvata koji je skroz guši, kradući joj svu vodu i cevima sprovodeći do hidroelektrane u Lisinama.

Sve u svemu lep krug, solidna podloga - vozna cele godine, jedino šteta što smo vozili po ovakvom vremenu, žurili i gore i dole. Ovo treba ponoviti nekada…

Stižemo do kola, spuštamo u Stenjevac, pakujemo se i ostaje nam taman dovoljno dana da u neko normalno doba stignemo nazad za Novi Sad.

slike (6) | video klipovi (1)