Opušteni i raspušteni u Niškoj Banji

hedonistički vikend - prvi put sami bez Vuka
< putopisi | 16. 02. 2018. http://perpetuum-mobile.net/putopisi/2018-niska-banja/

Opušteni i raspušteni u Niškoj Banji

hedonistički vikend - prvi put sami bez Vuka

Opušteni i raspušteni u Niškoj Banji

Lepo je otkrivati i istraživati nova mesta, ali dobar je i osećaj povratka na poznato, sigurnost i prepoznatljivost koju pruža. Na Suvoj planini sam već dovoljno puta bio da se tamo osećam kao domaći, da mogu mirne duše da krenem bez ikakve pripreme i planiranja, a kada sam već tamo, da se radujem poznatim stazama i vidicima, da poredim koliko su se promenili tokom godina i godišnjih doba…

Tako i sada, kada smo trebali na brzinu da odaberemo neku destinaciju na kojoj bi proveli naša tri slobodna dana, izbor je lako pao na Suvu planinu.


http://y2u.be/9lUAuIGwhsQ

Snežni uspon na Trem

Petak, šest ujutro, sat nemilosrdno zvoni. Ela i ja se budimo u ledenoj sobi u Niškoj Banji (gazda zavrće grejanje tokom noći) i užurbano se spremamo za polazak. Napolju musavo i oštro jutro. Vozimo se pustim putevima do Jelašničke klisure i trošnih, siromašnih sela iza nje. Krivudavim putem prolazimo kroz Čukljenik i Donju Studenu. Okolo razbacane kućice sa krovom na četiri vode pokrivenim biber crepom i sa zidovima od upletenog pruća sa kojih se ljušti blato kojim su obloženi, a oko njih neuredna dvorišta, šipražje i gvožđurije.

Iznad Gornje Studene put je već bio pokriven snegom prosečenim sa dva paralelna kolotraga obloženim poledicom. Penjemo se polako u postepeno sve snežniju zimu, i uspevamo, što bez lanaca, što sa lancima, da pređemo najveći deo puta do Bojaninih voda. Zaustavila nas je jedna nagla, strma krivina, i tu smo na proširenju pored puta ostavili auto.

Originalni plan je bio ambiciozan: Bojanine vode - Mosor - pa celim grebenom Suve planine preko Sokolovog kamena do Trema, i nazad na Bojanine vode. Ali kada sam video koliko snega ima, odlučio sam da to obrnem, da idemo prvo na Trem kako bi mogli lakše da skratimo ako bude potrebe.

Dubokim kolotrazima brzo napredujemo kroz zavejanu šumu, vreme je i dalje mutno i niski beli oblaci zaklanjaju pogled ka Mosoru i Sokolovom kamenu. Kod Bojaninih voda nas sustižu i prestižu četiri momka iz Beograda koji su se parkirali nešto niže od nas. Sa njima ćemo se pratiti sve do Trema, i dobro će nam doći pomoć oko prćenja snega.


Staza koja se odvaja od makadama i ide ka Sedlu; tu je pre deset godina bila teško prohodna izgorela šuma, a sada je fina, uređena staza

Bojanine vode - uspavane, deluje da u domu nema nikoga. Od kada sam tu poslednji put bio napravljeni su neki novi objekti u okolini, staze i male žičare za sankanje i skijanje, ali deluje da se ne koriste. Idemo još par kilometara makadamom koji vodi od Bojaninih voda, takozvanim Kraljevim putem, i na mestu gde počinje da se spušta, skrećemo sa njega i penjemo se kroz bukovu šumu oštrom padinom ka Devojačkom grobu. Snega je mnogo, tridesetak santimetara, i suv je i sitan, koraci ga teško utabavaju, zrnca se ne lepe već se kotrljaju i zatrpavaju tragove. Srećom juče je izgleda više ljudi prošlo do Devojačkog groba, pa je staza dosta prohodna.


Penjemo se kroz oblak

Na pola puta od makadama do sedla prolazimo kroz igre svetla i vodene pare, polako izlazimo iz oblaka koji se tanje, u daljini vidimo Trem i iznad njega savršeno plavo nebo. Neposredno pred sedlom iznad sebe ponovo vidimo oblak - talas magle sa zapadne strane planine se dovoljno zagrejao, zapljusnuo sedlo i prelio se ka istoku. Na prevoj izlazimo po magli, Trem i Sokolov kamen se jedva naziru.


Igra svetla i vodene pare

Posle vekova turske traume prosto mami da se svaki “devojački grob” prepiše njima kao greh, ali kako smo sutradan saznali od Dušana, Elinog prijatelja iz Niša, u ovom slučaju Turci nisu bili ništa krivi. Po priči, neki od kraljeva Obrenovića, verovatno Milan, je prolazio kroz ovaj bezvodni kraj koji je Suvoj planini i dao ime, i jako je ožedneo. Tu se zatekla neka čobanica, i želeći da ugodi kralju potrčala je dole do najbližeg izvora, možda baš do Bojaninih voda. Zahvatila je vode u krčag, dotrčala do kralja i ispustila dušu. Prema pričanju lokalaca to uopšte nije bilo na mestu koje je na karti označeno kao Devojački grob i koje oni prosto zovu Sedlo, već negde drugde.


More oblaka između Trema i Sokolovog kamena

Stojimo neko vreme i odmaramo na Sedlu. Znatno je hladnije pošto nas greben planine više ne štiti od naleta vetra koji nose plimu magle preko nas. To traje nekoliko minuta, i more magle se ponovo povlači u svoj basen zapadno od planine. Za petnaestak godina koliko šetam po planinama nikad još nisam video ovako nešto! Oblaci koliko god se pogled pruža. Iz njih izranja samo greben Suve planine - Trem sa leve i Sokolov kamen sa desne strane, i u daljini po koja viša planina. Prostranstvo belih pufnastih brežuljaka remeti samo duboki vijugavi kanjon prosečen kroz oblake, ispod kojeg teče Južna Morava.

Krećemo ka Tremu. Staza na dalje nije ugažena, ali srećom, momci koje smo jutros sreli su prošli pre nas pa malo idemo njihovim stopama, malo ih prestignemo, i tako se smenjujemo do gore. Uspon je direktan, konstantno se penje i ne pruža mnogo prilika za odmor. Ela je odlično raspoložena i sa mukom pratim njen tempo. Do vrha nam je trebalo dobra tri sata.


Pogled sa Trema na zapad

A tamo, prelepi vidici i ledeni vetar koji prolazi kroz kosti. Oblačimo sve što imamo, fotkamo i uživamo u pogledu oko dvadeset minuta, tj. dok se nismo skroz smrzli.

Koliko god da nam je sneg otežavao uspon, toliko nam olakšava spust - pokrio je i izravnao grbavu kamenitu strminu i sada samo klizimo na dole po mekoj podlozi. Usput, u blizini Sedla, srećemo još nekoliko manjih grupa planinara. Njima je uspon malo olakšan jer imaju ispred sebe već dobro ugaženu stazu, ali ih pri vrhu čekaju oblaci koji se skupljaju.

Na Sedlu nemamo mnogo dileme da li da nastavimo ka Sokolovom kamenu i Mosoru kao što smo planirali ili da se spustimo ka kolima. Šetnja od oko 18km i oko 1100 metara uspona po snegu je sasvim dovoljna. Dug i dosadan spust konačno završavamo nešto posle četiri, prekasno da bi videli sunce kako zalazi za Mosor.

Niška Banja - topla voda

Mislili smo da će biti problem na brzinu pred praznike naći smeštaj u naselju Niška Banja i termin u wellness centru, ali zapravo Banja je bila prilično pusta. U subotu dok smo se šetali sa Dušanom i Aleksandrom, Elinim prijateljima iz Niša, pričali su nam kako je Banja strašno propala u poslednjih par decenija. Od druge najposećenije banje u Srbiji, postala je nekako skrajnuta i zapostavljena. Postojeći objekti propadaju, mnogi su već godinama zatvoreni a u one koji rade se ne ulaže. Što nekako nema logike - naselje je na lepom mestu, na obroncima Suve planine, praktično u predrgrađu Niša, jednog od najvećih gradova u zemlji, do nje idu gradski autobusi, ima lep veliki park i izvore tople mineralne vode. Al’ eto, i ta voda se slabo koristi - pune se bazeni u objektima “stare” i “nove” banje (tj. u hotelu Radon), i to je to.

Od hotela Radon pa sve do Koritnjaka se pruža lep park sa uređenim stazama za šetnju. U svom ravnijem delu, između stare i nove banje, prolazi nekoliko krakova potoka iz čijih korita se puši topla voda. U jednom trenutku dok smo doručkovali, iznad hotela Radon se pojavio crn oblak dima. Pomislili smo da se hotel zapalio, ali nam je prodavačica rekla da su uključili grejanje. Hotel se greje na mazut a park se greje na toplu vodu koja se preliva iz bazena…

Smeštaj u Banji smo lako našli, ali sa terminima u wellness centru nismo imali mnogo izbora - nije bilo termina za masažu, i bio je samo jedan termin za saunu i đakuzi popodne. Wellness centar se nalazi u prizemlju hotela Radon, i podeljen je u dva dela: bazen i prostorije za masažu, saunu i đakuzi. Tamo su nas ljubazno dočekali, ali nisu nas baš najbolje uputili, iako smo rekli da smo tu prvi put i da nismo sigurni šta se i kako radi, ali brzo smo po’vatali. Topli bazen i sauna su mi prijali a đakuzi me nije oduševio. Nije loše ovo kombinovati sa penjanjem na Suvu planinu, još bolje bi bilo da smo imali termin to isto veče kada smo sišli sa Trema.

Niš

U nedelju ujutro krećemo iz Banje prema Nišu, i tamo nam se pridružuju Dušan i njegov mali sin Gavrilo. Zajedno idemo do spomen parka Bubanj. U pitanju je stratište iz Drugog svetskog rata, mesto na kom su Nemci od februara 1942. do septembra 1944. streljali oko 10000 ljudi. Prvo spomen obeležje, mala kamena piramida, postavljeno je 1953, a mermerni friz i tri pesnice koje izlaze iz zemlje su otkriveni na dan oslobođenja Niša, 14. oktobra 1963. godine.

Dan je bio hladan i sumoran, musavo belo nebo iz kog ispada po koja kap, oskudna kratka trava, široki blještavo beli mermerni friz koji priča priču stradanja u nekoliko veoma simbolizovanih slika i na sredini livade, tri pesnice različite veličine - muška, ženska i dečija, koje prkosno izlaze iz groba. Jeziva i vrlo simbolična scena i dostojno sećanje i podsećanje.

Gavrila smo ostavili kod babe i dede, a Dušan je nastavio da nas vodi po Nišu. I Ela i ja smo bili tu više puta, ali drugačije je kada ideš sa nekim ko je tu odrastao. Dušan nas je proveo kroz pijacu koja je uz sam bedem niške tvrđave, i tu smo uspeli da provirimo i bar malo vidimo ornamentalnu kapiju (beogradsku ako se ne varam) koja je inače nepristupačna i zagrađena.

Nedaleko od kapije se nalazi misteriozno svetilište. Dušan kaže da je i sam za njega tek nedavno čuo. Prolazimo između pijačnih tezgi i gledamo da li negde može da se proviri. Obližnji prodavac videvši šta nas interesuje, prigušenim glasom kaže: “Zatvoreno je, dolaze samo četvrtkom. Kažu, tu se za vreme Turaka bacila devojka sa bedema, naša, Srpkinja, a sada su to oni prisvojili, Romi, muslimani, i tu dolaze i pale sveće, ali samo bele”, završio nam je priču u poverenju, sa pogledom punim konspiracije.

Opasali smo tvrđavu kroz pijacu i pored autobuske stanice, i ušli u nju kroz rupu u bedemu koju bez vodiča verovatno ne bi našli. Sa bedema nam Dušan pokazuje orijentire u Nišu, priča o istorijatu, o Podzemlju, Nišvilu… Ambijent letnje pozornice je zaista lep, ali kaže Dušan da je zbog neke svađe organizatora, odnosno piva-sponzora festivala i obližnjeg kafića, Nišvil izmešten sa letnje pozornice na montažne tribine na ledini dublje unutar tvrđave.

Prelazimo preko Nišave i šetamo se kroz centar do Kalča i Kazandžiskog sokačeta, i šetnju završavamo u čajdžinici Bombaj, otkačenom lokalu u kom sam bio pre desetak godina i Dušan ga je prepoznao iz moje priče i odveo nas tamo. Zanimljivo mesto, razdeljeno vertikalno, sa mnogo niša u kojima su separei sa orijentalnim divanima. Jarke boje, reljefni zidovi, neobične šare i teksture na tapaciranom nameštaju, čipke na jastucima, miris čaja, krovni prozori kroz koje proviruju lipe… Veoma neobično i interesantno mesto.

Lep i opušten produženi vikend, potaman, bogat i sadržajan ali ne pretrpan.



mapa | trek | visinski profil | slike (57) | video klipovi (1)