Rođendanska 2018

Prolećno hodočašće Biogradskom gorom i Prokletijama
< putopisi | 28. 04. 2018. http://perpetuum-mobile.net/putopisi/2018-rodjendanska/

Rođendanska 2018

Prolećno hodočašće Biogradskom gorom i Prokletijama

Rođendanska 2018

Vreme u visokim crnogorskim planinama je i inače nepredvidivo, a to je još više slučaj u jesen i rano proleće. Ela i ja smo već imali priliku da iskusimo početak maja na Prokletijama pre nekih šest godina, i tada je uglavnom padala kiša i čak na momente provejavao sneg.

Ove godine prognoza je nešto optimističnija, ali svejedno skoro za svaki dan je prognozirana velika verovatnoća padavina. Odlučujemo da uprkos tome krenemo na put, pa ako ništa drugo, da se prošetamo oko jezera i po Grbaji makar po kiši, i onda da se povučemo u neke niže planine na povratku kući.


http://y2u.be/PJ3nDAyKDrQ

28. april: Biogradska gora

Polazimo iz NS u 4 ujutro i oko podneva smo već u Biogradskoj gori. Nekoliko sati spavanja pre polaska i vožnja na smenu ostavili su nas dovoljno svežim da ostatak dana možemo lepo da iskoristimo u dugoj šetnji oko jezera.

Biogradsko jezero do vrha je puno, sve je zeleno i bujno, vazduh “stoji” kao pred kišu i velika je vlaga i sparina. Sremuš je preplavio šumski pod, po njegovoj veličini reklo bi se da se sneg otopio pre nekoliko nedelja. Ela je kupila novu, znatno veću memorijsku karticu za foto aparat, i sada traži gljive, lišaje, insekte i trudi se da je napuni, Vuk jurca okolo a ja, negde između njih, dremuckam obasjan popodnevnim zracima sunca.

29. april: Jezerštica, Lokvine, uspon na Međedac

Biogradsko jezero nam se u poslednjih nekoliko godina ustalilo kao redovna destinacija, ali za ovo putešestvije sam planirao nešto novo.

Osvanulo je lepo vedro jutro, vazduh je čist, svež, ni traga od jučerašnje sparine. Krećemo od sedišta NP ka Jezerštici i Lokvinama, stazom koju je progutao sremuš - na mestima se jedva razaznaje. Izbijamo na odseke zapadno od jezera u trenutku kada zraci sunca prevaljuju preko brega koji nas deli od jezera. Tutnji i odzvanja nabujala Jezerštica na svom putu ka Tari, povremeno sa neke čistine uspevamo da je vidimo kako penuša između stenja.

Spuštamo se do modre reke koja ključa, baca se od stene do stene i rasipa fine kapljice. Tu je i mesto gde treba da je pregazimo - nemoguća misija sa ovoliko vode. Oko nas je prava prašuma, neprohodan teren, debele senke gorostasa, popadala stabla prekrivana mahovinom, obilje vode… Posle smo saznali od čuvara NP da je to omiljeno mesto velikog mužjaka medveda kog su nedavno čipovali.

Prisiljeni smo da tražimo plan B. Probijamo se kroz šumu preko strmog brega i izbijamo na stazu koja vodi oko jezera, a njom do Lokvina, jezerceta povezanog sa glavnim jezerom, od kog se odvaja otoka Jezerštica. Od Lokvina krećemo da se penjemo strmom stazom ka katunu Goleš.

Šuma kojom idemo je fenomenalna, nedirana i neuznemiravana, stara stabla na sve strane, ogromna položena debla polako se raspadaju i hrane šumski pod. Kako se penjemo, polako se vraćamo u zimu. Pored jezera šuma je bujna, zelena, pod pokriven precvetalim sremušem i ljubičicama, malo iznad sremuš je mlad, tek izbija, oko njega visibabe i kukureci, još iznad su prošarane krpe snega između kojih niču šafrani. Konačno prelazimo i liniju vlažnog, nabijenog snega koji potpuno prekriva severne senovite strme padine, i otežava nam penjanje.

Izbijamo na osunčan mali prevoj, a tamo opet proleće, i pratimo letnji put koji nas vodi do iznad katuna Goleš - uspavanog i napuštenog još najmanje mesec - dva, dok se sneg ne otopi i livade ne ozelene.

Pravimo pauzu na prevoju, gledamo obližnje snežne vrhove, Moračke planine, Maganik, Komove, Zekovu glavu, gledamo katun Goleš i poveće ovalno ljubičasto “jezerce” cvetova šafrana koje se formiralo između zamandaljenih drvenih koliba.

Dok doručkujemo, pojavljuje se čuvar NP Biogradska gora. Stigao je od dole našim tragovima, i čudio se Vukovim malim stopama u snegu. Zastao je da popriča sa nama, kaže: ne pamti se u poslednjih pedesetak godina da je bilo toliko snega kao ove zime i da se toliko dugo i u toj meri zadržao. A i vode u jezeru nikad nije video toliko. Lep topao dan, preko 20C, još je jedna od anomalija za ovo doba godine na Bjelasici. I stvarno, temperatura je idealna za penjanje, i zahvaljujući tome jedva osećamo napor savladavanja velike visinske razlike.

Savetujemo se sa čuvarom na koji obližnji vrh bi bilo najbolje da se popnemo i bolje osmotrimo okolinu i po mogućstvu i jezero. Krećemo dugom, uzanom strminom stešnjenom između šumaraka, potpuno prekrivenom snegom, i penjemo se ka vrhu Međedac.


Sunce prži i od gore i od dole, odbijajući se od vlažnog snega. Kako izbijamo iz šume na prevoj, pucaju vidici na sve strane. Penjemo se preostalih par stotina metara do vrha sa kog se lepo vidi jedan krak jezera, skoro ceo zapadni deo Bjelasice, okolina Mojkovca, Sinjajevina, Moračke planine, Maganik, nešto što liči na Durmitor, a sa jugoistočne strane vide se Komovi i Prokletije. Tu pravimo dugu pauzu.


Vraćamo se istim putem. Sneg znatno ubrzava i olakšava spust, i samo klizimo po mekoj podlozi. Silazimo sve do jezera, i ne žuri nam se do bungalova. Brčkamo noge u ledenoj vodi i čekamo da sunce pređe preko zapadnih vrhova.

30. april: Vukov rođendan, Grbaja

Ujutro posle pakovanja i priprema za polazak na Prokletije, krećemo u još jednu šetnjicu oko jezera. Danas je Vukov rođendan a on nema pojma. Poneli smo torticu, svećice, sok i potrudili se da se ne odamo. Dok je Ela sve montirala na jednom lepom mestu na obali, ja sam ga zabavljao u obližnjem šumarku. Kada je video, bio je iznenađen i malo zbunjen - kako to rođendan bez njegovih drugara?

Krećemo ka Prokletijama. Odlučili smo da ne idemo preko Komova - svakako se ne bi penjali jer ipak nam je to prevelik zalogaj po snegu, a vožnja kolima uzanim krivudavim putem koji bi sigurno bio naporan i Eli i Vuku se ne može opravdati kratkim lepim pogledima na Komove u blizini Trešnjevika.

Umesto preko Mateševa, idemo okolo, na sever preko Mojkovca i Berana. Usput obilazimo spomenik bitke kod Mojkovca, a u Grbaju stižemo dovoljno rano da možemo ostatak dana lepo da iskoristimo. U Grbaji sam već bio 6-7 puta, ali tek nedavno sam saznao za veliki vodopad na rečici Dolji. Krećemo da ga obiđemo, a trenutak ne može biti bolji - kao i Bjelasica, i vrhovi Prokletija su pokriveni sa mnogo snega koji je ovaj topli talas počeo naglo da topi i sada vode ima na sve strane.

Probijamo se neobeleženom stazom i pratimo tutanj rečice Dolje, sve do odseka gde se voda survava i pada sa morene nekih dvadesetak metara. Zadivljujuća snaga vode.


Posle vodopada imamo još vremena da zađemo u Grbaju do Prve livade. Grbaja je sva potpoljena - oštar kontrast u odnosu na leto i jesen - sredinom livada formirala su se jezerca a povremeni tokovi sada su puni i zapenušani. Vreme je malo musavo, ali kiša nas nije poterala sve do kraja dana.

1. maj: Karaula

Neposredno iznad Grbaje postoje dva tehnički nezahtevna i relativno kratka uspona - Volušnica i Karaula. Pogled sa Volušnice, tj. sa vrha Maja Canit je veoma lep, ali tamo sam bio već mnogo puta, dok na Karauli nikada.

U zoru prvog maja, dok se drugi spremaju za roštiljanje, mi zalazimo u strmu bukovu šumu i penjemo se uz zapadnu stranu Grbaje. Staza je laka, lepo trasirana i dobro obeležena sve do mesta gde se odvajaju dva kraka - po jedan za Volušnicu i Karaulu. Krećemo ka Karauli i promena je momentalno vidljiva. Ova staza je mnogo manje popularna, slabije prokrčena i ugažena. Dok se staza za Volušnicu penje lagano, širokim usekom, ka Karauli se ide cik-cak veoma strmim serpentinama. Stazica je, iako dobro markirana, vrlo uzana i jedva vidljiva - zbog velike strmine, lišće, zemlja i drugi materijal slobodno klizi i prekriva stazu. Kako prelazimo liniju snega uspon postaje još teži.

Konačno izbijamo na prevoj, i ići grebenom po dubokom utabanom snegu kroz šumu koja je tek počela da lista je prava milina. Kroz krošnje se na zapadu vide vrhovi Popadija i Trojan a na istoku Vezirova brada i Karanfili. Izbijamo na čistinu i pred nama se ukazuje visoka stena vrha Karaula koja izbija iz okolne šume. Markirana staza silazi sa grebena i obilazi stenu padinom sa istočne strane, to mi je jasno i sa treka i sa karte, ali baš na tim kritičnim mestima, markacija je slaba. Ima mnogo snega, i moguće je da su na čistinama i strmim padinama obeležene stene ostale ispod snega.


Ipak uspevamo da ubodemo markaciju i probijamo se po izohipsi strmom padinom do mesta gde je klizište odnelo svaku naznaku staze. Ulazimo u četinarsku šumu i sa mukom pokušavamo ponovo da uhvatimo markaciju. Posle mnogo truda i umora odustajemo i nakon pauze za užinu odlučujemo da krenemo nazad, bez završnog uspona na sam vrh. Glavni razlog za to su sivi oblaci koji počinju da se gomilaju. Strma staza kojom smo se popeli će biti izazov za spuštanje i bez kiše koja bi je podmazala.

U povratku, pre silaska sa grebena, još par puta pokušavamo da izbijemo na isturena mesta sa kojih bi se lepše videla okolina. Šteta, baš sam se radovao novom pogledu ka Trojanu i Grnčaru, perspektivi koju do sada nisam gledao. Ništa, ostaje za neki sledeći put.

Do kraja dana nije pala kiša - sva sreća. Spust uzanom, strmom stazom je bio i bez toga na momente neprijatan. A Vuk je bio Vuk - sam se popeo tih ~800 metara visinske razlike, sam je sišao, dole je trčao po livadi kao da se tek probudio ili bio zatvoren u stanu ceo dan, zatim je više od sat vremena skakao po trambolini a uveče nismo mogli da ga smirimo i uspavamo.

2. maj: Ropojana

Imao sam razne varijante za treći dan na Prokletijama, i jedna od interesantnijih bila je da probamo kolima da se popnemo što više ka Visitoru i Visitorskom jezeru i da tako uspon učinimo realnijim, ali kada sam video koliko snega ima i kakva je kilava vremenska prognoza odustao sam i odlučio se za nešto sigurnije i oprobanije - šetnju dolinom Ropojana, divljijom i prostranijom sestrom Grbaje.

Vozeći se kolima ka Vusanju i ponoru Grlje opet smo se divili i čudili količini vode koja se sliva i valja. Svi tokovi su do vrha puni i na nekim mestima se čak i prelivaju preko puta.

Voda nije jedino čime Ropojana obiluje - na sve strane počinju da niču eko katuni, etno katuni, eko-etno katuni, etno-eko katuni i druge kombinacije i varijacije. Svuda rade mašine i motorne testere i podižu se drvene kućice za smeštaj turista. Dani mira i netaknute divljine Prokletija uskoro će biti odbrojani.

Parkirali smo kod ponora i krenuli peške makadamom dublje u Ropojanu. Put koji je prethodnih godina bio u dosta lošem stanju (mestimično upotrebljiv samo za tenkove i traktore), sada je znatno bolji, deluje čak da bi i viši gradski automobili mogli da stignu sve do skretanja za Zastan. A na tom mestu se nešto zida, da li neka privatna vila ili budući planinarski dom/hostel a i put je rađan za njihove potrebe i ne bih se iznenadio da sledeći put kada dođemo bude presvučen asfaltom.

A osim majstora oko tog novog objekta, Ropojana je pusta, bujna i zelena. Ni sada sa svom ovom vodom tok Skakavice nije stalan, i smenjuju se bučni i tihi delovi, zavisno da li rečica teče iznad ili ispod korita.


Čemerikino (ropojansko) jezero

Kako smo prošli majstore, put je znatno lošiji, i više liči na suvo bujično korito. Probijamo se i penjemo njime na morenu Čemerikinog jezera. Pre šest godina smo Ela i ja takođe početkom maja šatorovali sa prijateljima iznad jezera, i tada je jezero bilo do vrha puno, čak i više - plavilo je šume iznad obale. A sada je uprkos obilju vode bilo daleko od tog nivoa. Verovatno je sneg tek nedavno krenuo da se ubrzano topi, i da će trebati još vremena da se jezero napuni.


Čemerikino (ropojansko) jezero

Pravimo dugu pauzu oko jezera, proučavamo ogromne žabe krastače, slepiće, smukove i poskoke. Vreme se muti, pa krećemo nazad. U povratku zastajemo kod Oka Skakavice (Savino oko), iznad kog u ovo doba godine tutnji bogati vodopad. Jezerce je prepuno vode, izlilo se i popelo uz svoju obalu, i nemoguće ga je obići i pregaziti nabujalu Skakavicu. Na sred jezera ključa voda iznad podvodnog vrela.

Sivi oblaci su već uveliko iznad nas i počinje da pada kiša. Oblačimo Vuka u nepromočivu odeću i ubrzavamo poslednjih par kilometara do kola. Dok smo stigli, i kiša je stala i odustala, pa smo na tenane obišli vodeno grotlo ponora Grlje, a u povratku svratili i do Ali-Pašinih izvora.

3. maj: povratak

Rano ujutro krećemo nazad. Imali smo mnogo sreće sa vremenom i maksimalno iskoristili boravak u crnogorskim planinama. Naspavali smo se kao nikada, legali sa Vukom oko osam uveče, ustajali posle šest i skoro sve vreme provodili u šumi.

Kako krećemo, i vreme se kvari, dolaze oblaci i počinje sitna kiša, a koliko sam video po prognozi za naredne dane, bilo je obilnih padavina.

Kada smo dolazili u Crnu Goru, na Zlatiboru smo videli reklamu za Dino park, pa smo se usaglasili da u povratku žrtvujemo obilazak nekog lepšeg mesta (na primer vodopada Sopotnice) i umesto toga pustimo Vuka da se malo istrči i zabavi. Na Zlatiboru se ranije nisam zadržavao, ali ispunio je moja očekivanja - izgrađen i urbanizovan, sav u nekoj etno-kičerici. Dino-park je sadržajan, pored lutki dinosaurusa (pokretnih i nepokretnih) postoji i avantura park (na žalost Vuk je ispod donje granice visine), mali zip-line, arkade, itd… Neke lutke dinosaurusa su ok, neke su baš loše, mnoge su pogrešno obeležene (jasno je da se opis ne odnosi na izloženu lutku) a ima slučajeva da se u gnezdu pterosaurusa legu mladunci sauropoda :D.

Posle pauze za ručak proslavili smo i Elin rođendan i u neko normalno vreme se vratili u Novi Sad.



mapa | trek | visinski profil | slike (96) | video klipovi (1)