U srcu stare imperije

tri dana sa klincima u Beču
putopisi | 28. 09. 2018. http://perpetuum-mobile.net/putopisi/2018-u-srcu-stare-imperije/

U srcu stare imperije

tri dana sa klincima u Beču

28. 09. 2018.

U srcu stare imperije

Prvi put kada sam bio u Beču pre više godina, uglavnom smo obilazili palate, muzeje, spomenike, visoka zdanja i druge tragove stare imperije. “Moć počiva tamo gde ljudi misle da počiva”. I stvarno, Beč kao da je namenski sačinjen tako da pokaže tu moć i raskoš, da na svakom koraku podseti posetioca iz provincije da je mali i beznačajan i da ga privoli da se pokori. Prolazili smo i kroz dvorce Šenbrun i Belveder, čiju su prekomernu kitnjastu raskoš finansirale naše čukunbabe i čukundede koje su živele u bedi u kućama od čerpića i umirale od tuberkuloze u tridesetim…

Nije mi tada Beč legao. Jedna od retkih stvari koja mi se svidela bio je Prirodnjački muzej sa njegovim nebrojenim halama sa vitrinama punim zanimljivih artefakata. Za posetu muzeju treba odvojiti bar pola dana, vreme kog tada nije bilo, pa je svakako ostao plan o nekom budućem namenskom povratku. U međuvremenu se Vuk rodio i dovoljno porastao da bi i njemu muzej mogao biti interesantan pa je to bio glavni motiv za novu posetu Beču.

Zoo vrt

Krećemo u po noći iz Novog Sada, natempirani tako da pred otvaranje stignemo pred šenbrunski zoo vrt. Vuk i Rastko trepere od uzbuđenja dok trče preko desetinama metara dugih visećih mostova razvučenih kroz krošnje, dok prolaze kroz polumračne pećine u kojima slobodno lete šišmiši, dok istražuju klimatizovane tropske šume, fenomenalne akvariume, zbirke insekata…

Generalno ne volim zoološke vrtove, ali to je jedan od kompromisa koje pravim zbog Vuka. Za razliku od palićkog zoo vrta, bečki se pruža na znatno većoj površini i očigledno je neuporedivo bogatiji. Sredstva koja imaju, iskoristili su za bolje opremanje sredina u kojima su životinje ograđene i u osmišljavanje kako najbolje približiti posetioce životinjama.

Vuk i Rastko su bili oduševljeni, i to raspoloženje ih je držalo satima, dok nismo obišli svaki kutak prostranog zoo vrta, a posle neprospavane noći mi smo jedva držali korak za njima.

Prirodnjački muzej

Drugi dan bio je rezervisan za muzej. Na putu do muzeja svratili smo do neke buvlje pijace u centru grada koju je Acketa želeo da vidi. Redovi i redovi tezgi sa kojih se prelivaju svakojaki antikviteti i reke ljudi koje se tiskaju oko njih. Raznorazne militarije, sablje, čuture, vojne trube, epolete, stare topografske karte, svećnjaci, prastari olovni vojnici, lutke, automobilčići. Ali, ovo nije bilo mesto na kom ćemo naći nešto za kratko vreme sa dvoje nestrpljive dece koju moramo da nosimo na leđima da ih ne bi izgazili.

Sedamo u metro i idemo dalje, do muzeja. Muzej je bio pun pogodak, iznad svakog očekivanja. Poučen prethodnim iskustvom, samo sam protrčao sa Vukom kroz prvih nekoliko sala sa geološkim postavkama i meteoritima. Iako su i one interesantne, hteo sam pažljivo da rasporedim Vukovo strpljenje na segmente koji će mu biti interesantniji. A da ih je bilo - bilo je: kosti dinosaurusa (brontosaurusa, triceratopsa, tiranosaurusa, nekog sauropoda (zaboravio sam kog)…), nebrojene preparirane životinje, interaktivni paneli, maketa mamuta, terror bird (ne znam kako se to zove na srpskom), dodo-a, pterodaktila, anakonde, lutke australopiteka, homo erektusa, neandertalca, reprodukcije skeleta Lusi i tragova australopiteka u pepelu, Vilendorfska venera…

Išli smo od vitrine do vitrine dok nismo popadali.

Prater

Posle muzeja smo se malo prošetali kroz centar i odmorili par sati skupljajući snagu za sledeću atrakciju: veliki zabavni park Prater.

Pretpostavljam da je u toku bila neka verzija oktoberfest-a iako je još bio septembar, jer su kafane Pratera bile pune pripitih Austrijanaca u lederhoznama. Ali mi nismo išli u kafane, nas su interesovale vožnje. Na žalost, Rastko i Vuk su bili ispod visinske i starosne granice za većinu vožnji, ali ipak smo našli nekoliko. Još samo jedna, još jedna, sve do kasno u noć, dok nismo finiširali vožnjom na velikom točku.

Šenbrun

Osvanuo je naš poslednji dan u Beču, sunčan ali oštar kao i prethodna dva. Krenuli smo u šetnju po šenbrunskom parku. Jezero i pogled ka Beču klincima nisu bili naročito interesantni ali zato lavirinti jesu. Trčali smo i gubili se u živici tražeći skrivene kutke sa penjalicama, prizmama i drugim artefaktima. Vuk je malo i varao, provlačeći se kroz rupe u zidovima od živice.

Akvarium

Posle parka krećemo ka akvariumu. Davno sam gledao neki dokumentarac o tome kako su nacisti za vreme rata u Berlinu i Beču sazidali nekoliko betonskih čudovišta, PVO tvrđava koje su štitile te gradove od napada iz vazduha. U njih je sasuto toliko armiranog betona, da jednu od njih u Berlinu ni nizovi nemilosrdnih napada iz vazduha nisu mogli bitnije oštetiti. Posle rata, da bi je sravnili sa zemljom, morali su da ulože mnogo novca, truda i vremena.

Bečka PVO tvrđava, kolosalna građevina visoka više desetina metara, ostavljena je da stoji, i u nekom trenutku je u njoj našao dom bečki akvarium. Debeli, masivni betonski zidovi pokazali su se idealni za obuzdavanje hektolitara vode.

Zgrada akvariuma ima desetak nivoa na kojima se nalaze terariumi, staklene bašte i naravno raznorazni akvariumi koji simuliraju uslove u različitim morskim staništima. Meduze, morski konjići, raže, morski psi, iguane, svakojake zmije, raznorazni rakovi i jastozi…

A na vrhu tvrđave se nalazi uređeni vidikovac ograđen staklenom ogradom, sa kog se odlično vidi Beč.

Izgleda da smo se poklopili sa nekom grupnom posetom, jer je bila strašna gužva.

Posle akvariuma krenuli smo u šetnju Bečom, zavlačili se u skrivene pasaže i stepeništa koja povezuju razne njegove nivoe, išli kaldrmisanim ulicama u senci platana. U svakom trenutku Beč je odavao utisak velikog, kosmopolitskog grada sa zbrkom jezika i paletom lica koji se čuju i vide na svakom ćošku, čist, uređen, grad koji funkcioniše.

Metro

Metro je bio atrakcija za sebe: brzi voz koji ide ispod zemlje. Ali izuzetno je i praktičan. Zahvaljujući metrou, grad deluje znatno manji nego što jeste. Sve nam je bilo blizu i stizali smo u najudaljenije kutke za 10-20 minuta.

Sve u svemu, ovaj neobavezni obilazak Beča mi je prijao znatno više od prethodnog, a i Vuk je bio oduševljen i poneo je mnoštvo utisaka o kojima je danima pričao.

slike (14) | video klipovi (1)