Vampiri i vodenice

povlenske podgorine
putopisi | 06. 10. 2018. http://perpetuum-mobile.net/putopisi/2018-vampiri-i-vodenice/

Vampiri i vodenice

povlenske podgorine

06. 10. 2018.

Vampiri i vodenice

Lep kraj, jedan od najlepših kroz koje sam vozio, rame uz rame sa Liškovcem, Miročem i Đerdapom u istočnoj Srbiji. Teren je idealan za vožnju; išao sam većinom makadamima raznog kvaliteta - od puteva kojima su kiše i traktori sažvakali dušu, do finih tucanika, zemljanih puteva i uzanih asfalta koji povezuju zaseoke.

Krenuo sam sa Debelog brda glavnim grebenskim putem preko Povlena, pored Velikog, Srednjeg i Malog vrha. Sezona zidanja luksuznih vikendica još je u jeku, a niču i “etno sela”, kolibe i slično. Sa Povlena sam se spustio u Donji Taor i tamo obišao mali vodopad na Skrapežu i nekoliko vodenica u blizini Taorskog vrela. Jedna vodenica (Pepića vodenica) je obnovljena, dok su ostale u različitim stadijumima raspadanja. Lepo što kreću da ih obnavljaju, ali šteta što to ne rade autentičnim tehnikama i materijalima. Do samog Taorskog vrela nisam išao (cunjao sam malo okolo i nisam video ni putokaze ni stazice a okolina potoka je zarasla u koprive i kupine).

Iz Donjeg Taora se penjem ka Makovištu. Tokom Drugog svetskog rata ovo je bio četnički kraj, pa na više mesta nailazim na spomenike partizanima stradalim od noža, ražnja i drugih kreativnih metoda.

Vozim dalje kroz šume, livade i zaseoke, a oko mene lepe stare dinarske kuće na četiri vode, neke je zub vremena već uveliko načeo, krovovi upali, zidovi polegli, a u drugima se živi: crep je presložen, fasade umivene novim slojem kreča a oko kuća cveće. Nasadi maslina, voćnjaci, zrele jabuke koje se kotrljaju pored puta… A najlepše od svega je što gotovo u svakom trenutku horizontom dominiraju planinski vrhovi - Povlen, Ostreš, u daljini Maljen i Tara, sa druge strane podrinjske planine, Jablanik…

Spuštam se ka Zarožju. Pre polaska sam ponovo pročitao Glišićevu pripovetku “Posle devedeset godina”, i rešio da potražim vodenicu Save Savanovića. Dobro je opisao Zarožje: grdne gudure koje oštro odudaraju od okolne pitomine. U daljini, iznad najužeg i najdubljeg dela male klisure vidim neke oštre stene, liče mi na kamene rogove. Sve vreme hipnotisano gledam u njih dok im se približavam spuštajući se blago strmim putem koji kruži padinama po kojima su rasuti zaseoci sela Godečeva.

Izgubio sam već mnogo visine i “rogovi” se sad nadnose direktno iznad mene, da li su možda oni dali ime Zarožju? Spuštam se do rečice Rogačice, prelazim most i u jaruzi ispod puta vidim vodenicu. Malo sam razočaran, u fazi obnove je ali od betona, cigle i glinenog crepa. Posle sam našao na internetu da je originalna vodenica stajala do 2011. doduše sa provaljenim krovom, a godinu dana kasnije su se i zidovi obrušili.

Skupo me je koštao ovaj spust radi nagrade koja je izostala, i sad je trebalo nadohnaditi svu izgubljenu visinu. Penjem se konstantno strmim putem, srećom asfaltnim, koji prolazi tik ispod Sokolina stena (proverio sam, ipak nisu “rogovi”).


Posle pola sata isceđen izlazim na put Bajina Bašta - Valjevo, i krećem prema Debelom brdu. A za kraj dana, bonus: duga na horizontu. I tako punih sat vremena vozim uzbrdo, s jedne stane mi je sunce koje zalazi, sa druge duga, i to dvostruka, a iznad mene pada kiša. Sliva mi se svežina niz lice i bubrege ali mi je toplo oko … centra za mazohizam i fascinaciju jarkim bojama i šljaštećim predmetima.

Zatvaram krug i stižem do kola po danu, ali “ža dlaku šinko”.



slike (5) | video klipovi (1)