Venecija 2019

trodnevni džoging kroz stari grad na vodi
putopisi | 26. 04. 2019. http://perpetuum-mobile.net/putopisi/2019-venecija/

Venecija 2019

trodnevni džoging kroz stari grad na vodi

26. 04. 2019. venecija

Venecija 2019

Interesantan grad sa bogatom istorijom i raskošnom arhitekturom a na svega sedam sati vožnje od Novog Sada, Venecija je odličan kandidat za produženi vikend. Nama je to poslednji vikend aprila, koji se zgodno poklopio sa nedeljom u kojoj je Vukov rođendan.

Pre skoro 20 godina sam se preko “student-servisa” mesecima bavio stanjem na električnim brojilima po fruškogorskim vikend zonama da bih mogao prvi put da posetim Veneciju i severnu Italiju, i vredelo je. Mada, obilazak Venecije je bio malo osakaćen. Zbog agencijske greške i nesnalaženja vođe puta, umesto celog dana, u Veneciji smo bili samo nekoliko sati i nije bilo vremena ni za šta izvan Trga sv. Marka.

Ovaj put je bilo potpuno suprotno. Išli smo u sopstvenom aranžmanu i bili gospodari svog vremena. Lutali smo uzanim ulicama iznenađujuće prostranog grada, gubili se po udaljenim sokacima i zbunjujućim lavirintima Castella, Dorsodura, San Marca, Murana…

Venecija je ogromna, stara stotinama godina pa samim tim i slojevita, u njoj se nalaze građevine ili cele četvrti (tj. šestine - sestieri) koje su građene ili naknadno prepravljane u različitim periodima, Canal Grande sa raskošnim palatama najbogatijih, Rialto sa svojim pijacama i radnjama, turistima preplavljeni San Marco sa čuvenom bazilikom, Duždevom palatom i drugim javnim zgradama, Castello u kom su živeli siromašniji, ogromni Arsenal čije zidine i dalje brane pristup u ogromni komad Castella, zeleni Giardini, Murano koji opet izgleda skroz drugačije sa svojim fabrikama i ima neki svoj šmek malo skromnije Venecije, Guidecca koja se valjda najbolje može opisati kao Stara Detelinara na vodi…

Za dva ipo dana prepešačili smo sigurno preko 20km, vozili se brodićima više puta kroz Canal Grande i kroz lagunu severno i južno od Venecije, a ipak smo samo zagrebali površinu. U mnoge delove nismo ni kročili, u Lido, Burano ili Cannaregio.

Ipak, ovaj neobavezni obilazak bez plana i pritiska nam je prijao. Vuku su vožnje brodićem bile najinteresantnije. Kanali su ga u početku zadivili ali je to brzo izgustirao, ubacio u šestu pa je ostatak bio kardio-obilazak Venecije.



Castello

Faktografski podaci o Veneciji su lako dostupni i ja ih neću ovde reprodukovati, već ću samo navesti neka zapažanja i iznenađenja na koja smo naišli.

Kažu “Venecija smrdi”; mi smo valjda imali sreće pa nam je mirisala na more i so. Dočekalo nas je oblačno nebo i još oblačnije sivo-zeleno more lagune. Tiskamo se u šarenilu turista koji se gotovo prelivaju iz prepunog vaporeta koji krivuda Velikim Kanalom. Držim Vuka u rukama kako ga ne bi izgazili, a i da bi mogao nešto da vidi.

Verovatno jedna od prvih stvari koje svi zapaze je kako Venecija tone (ili se nivo mora podiže); nekadašnji nivo rive je danas ispod vode, nekadašnji pragovi su pod vodom, mnogi ulazi zazidani, u druge se ulazi kroz gornju trećinu nekadašnjih vrata… Ponegde se lepo vide slojevi, vidi se da je stopa mermernog stuba oslonjena i utopljena u pola metra kasnije nasute podloge. Više puta skrećem Vuku pažnju na ovo i objašnjavam mu proces kako su se pobijali drveni šipovi u mulj i pesak i da su se na njih naslanjale teške kamene i mermerne građevine koje sada polako tonu, i to na njega ostavlja snažan utisak.

Stižemo u gungulu i “ludnicu” San Marka i taktički se povlačimo niz rivu na jugoistok. Još je rano jutro a mutno nebo nam ne pomaže da se razbudimo, rasanimo i dođemo sebi posle cele noći za volanom, jedino Vuk uzbuđeno trčkara okolo. Prolazimo Arsenal i Pomorski muzej i nastavljamo ka jedinom mestu koje sam namenski tražio i koje bih bez toga verovatno promašio i propustio. U pitanju je Riva dei Partigiani, i na njoj spomenik ženama stradalim u Drugom svetskom ratu, jeziva bronzana skulptura žene u ležećem položaju na stepenicima u liniji vode, koja je vidljiva samo tokom oseke.

Nedaleko od partizanskog spomenika su javni parkovi i kompleks u kom se održava Biennale. U parku se nalazi par dečijih igrališta okruženih klupama na kojima roditelji dremaju dok im deca divljaju. Dremamo i mi dok Vuku nije dosadilo igralište, a zatim krećemo iz parka polako nazad ka Arsenalu.

Kratko razmatramo i brzo odbacujemo ideju obilaska Pomorskog muzeja - nema mnogo smisla dok Vuk još malo ne poraste, ovako bi ga samo protrčali. Sedamo da doručkujemo na stepenice uz kanal na ulazu u Arsenal. Pridružuje nam se jato galebova i golubova koje Vuk velikodušno hrani komadima svog sendviča sa humusom koji mu se ne sviđa.

Posle doručka zalazimo u Castello, čije uzane i krivudave ulice imaju fantastičan šmek. Nasuprot nakićenoj raskoši turističkih klopki u okolini San Marka, odaju utisak svakodnevnog života: fasade koje se krune i nose patinu, žive građevine koje su videle decenije i vekove prerada, dorada, pregrađivanja i prenamena, veš koji se suši na štrikovima koji spajaju litice tih uzanih kanjona… Tokom šetnje kroz Castello čini mi se da nismo videli ni jednog turistu, gotovo da nikog nismo ni videli, ponekad bi naleteli na neku namrštenu babu u crnini, vunenim čarapama i papučama.

Za oko nam zapadaju neobični dimnjaci, koji su u Veneciji izgleda građeni izvan građevina, i njihovi profili se jasno ocrtavaju na fasadi kao i proširenja u osnovi koja su zapravo ložišta. To se može videti na fasadi gotovo svake građevine, izuzev onih najraskošnijih. A mnogi dimnjaci se na vrhu završavaju nekim neobičnim levcima. Nisam se potrudio da saznam zašto.

Kišu smo očekivali i bili smo opremljeni za nju, ali kada se konačno stuštila, samo Vuk je bio pripremljen (njega sam na vreme presvukao i obukao u donju i gornju kabanicu). Spojili se nebo i zemlja - pravi letnji pljusak sa grmljavinom, prvo se malo junačimo i nastavljamo da šetamo, a onda krećemo u jurišu u potragu za zaklonom - malim svodom koji izlazi na jedan od bočnih kanala. Kad je kiša oslabila, nalazimo simpatičan kafe i sedamo na čaj/toplu čokoladu.

Dok se topla čokolada ohladila i kiša je gotovo prestala, pa smo nastavili naše lutanje Kastelom. U jednom trenutku, počeli smo da nailazimo na dečake u dresovima, kopačkama i dokolenicama, a zatim izbili na fudbalski teren! U Veneciji! Zatim, pokušavajući da se nekako izvučemo iz Kastela, pratili smo jedini vidljiv orijentir - zvonik crkve S. Francesco d. Vigna, i prilazeći čuli poznat zvuk koji ritmično odjekuje crkvenom portom. Ipak smo provirili da bi se uverili da je u nju smešten basket teren. Konačno, pre nego što smo se izvukli iz Castella, naleteli smo na sedište venecijanskog ogranka Alcolisti anonimi.

Sutradan idemo u dugu vožnju vaporetom kroz lagunu u kojoj je Venecija smeštena i posmatramo peščane plićake koji ponegde probijaju površinu i koji verovatno veoma liče na ostrvca na kojima je nikla prvobitna Venecija pre hiljadu i više godina.

Iskrcavamo se u blizini San Marka i ulećemo u gužvu. Venecija je puna Indijaca/Pakistanaca, ne samo kao turista već i u ugostiteljstvu; svaki treći restoran ili kafić u Veneciji ima tamnopute konobare ili animatore koji prizivaju goste engleskim jezikom sa karakterističnim, tvrdim akcentom; i hotelčić u kom smo mi bili u Veneciji Mestre drži porodica iz Pakistana.

Stižemo na trg Sv. Marka, a tamo redovi za sve - redovi za baziliku, toranj, Duždevu palatu… Srećom, ima neki servis na internetu gde može za svega nekoliko eura da se uplati rezervacija i da se preskoči čekanje u redu, i za to većina turista izgleda ne zna. Iskoristili smo tu pogodnost za ulazak u baziliku (ali nas to nije spasilo od reda u samoj crkvi) kao i za obilazak tornja. Toranj svakako vredi, jer pruža pogled od 360 stepeni na celu Veneciju. Mi smo u tornju bili nakon što smo već obišli mnoge delove Venecije, pa smo mogli zgodno da ih prepoznamo od gore.

Pre dvadesetak godina kada sam bio u Veneciji, došao sam načitan i naložen, sa saznanjem i razumevanjem kako i na koji način se blago iz istočnog Mediterana slivalo u Veneciju, bio sam vrlo negativno naoštren pre nego što sam ušao u baziliku sv. Marka, tu “gusarsku riznicu u kojoj se čuva blago popljačkano iz Konstantinopolja”. I to sve stoji, ali ipak kada sam ušao, njena unutrašnjost, oble kupole, zlatni odsjaj mozaika… su ostavili snažan utisak na mene i promenili mi raspoloženje.

Ovaj put se nisam tako osećao; malo me je nerviralo sporo kretanje u redu kroz crkvu a i morao sam da zabavljam Vuka koji se dosađivao - pričao sam i pričao, i vrlo se iznenadio po povratku u Novi Sad kada sam čuo koliko toga može da reprodukuje.

Posle obilaska tornja i crkve se evakuišemo i neki mirniji deo grada, i izbor pada na Murano - skromniju kopiju venecijanskog jezgra.


Canal Grande

Poslednji dan je osvanuo mutan i kišan. Iskrcavamo se na autobuskoj stanici i krećemo u vožnju Kanalom Grande do Rialta, odakle zaodenuti u kabanice krećemo u kratku šetnju trgovima, pijacama i uzanim ulicama. Na mostiću u jednoj od zabačenih uličica kiša staje taman toliko dugo da možemo da izvadimo tortu, zabodemo svećicu i otpevamo rođendansku pesmu. Kiša ubrzo počinje da pada punom žestinom pa se povlačimo iz Venecije a detaljniji obilazak Rialta ostaje za neki naredni put.


generalna proba pred rođendan

Logistika

Imali smo sreće da izbegnemo uskršnje gužve na putevima, i od Novog Sada preko Rume, Zagreba, Ljubljane i Trsta smo do Venecije Mestre stigli za oko 7 sati vožnje. Usput ima dve granice i četiri granične kontrole (između Srbije i Hrvatske i između Hrvatske i Slovenije), u Hrvatskoj i Italiji se putarina plaća na kiosku a u Sloveniji su vinjete.

Venecija je popularno turističko stecište još od devetnaestog veka, kada je u njenoj dekadenciji uživalo evropsko plemstvo koje je to sebi moglo da priušti, a ta popularnost je vremenom samo rasla, pa je samim tim i veoma skupa. Jedna od finansijski razumnijih kombinacija za posetu Veneciji je naći smeštaj na kopnu (u mestu Venezia Mestre) i kupiti dnevnu ili višednevnu kartu za javni prevoz. Tako smo i uradili, i dobro je ispalo. Venezia Mestre je ispresecana autobuskim linijama koje idu do Venecije, i čini mi se gde god da je smeštaj, ne treba hodati do stanice duže od pet minuta. Tu je takođe i železnička stanica pa je moguće ići i vozom.

U samoj Veneciji javni prevoz ide vaporetima, brodićima koji saobraćaju duž kanala i pristaju na plutajućim stajalištima. Neke linije idu kroz Kanal Grande i staju na svakoj stanici, neke su brže i staju na svaku drugu, druge idu okolo, obilazeći Veneciju sa severa ili juga. Propusnica za prevoz koju smo mi imali omogućavala nam je da koristimo sve autobuske i brodske linije.

Polasci autobusa i brodića su redovni i učestali, ali je i uprkos tome velika gužva.

slike (30) | video klipovi (1)