Krajimir Grbović

Razbojištem posle bitke

Bilo je već popodne 12 juna kada je naš topovski vod, preko Mrkalj-Klada, stigao pod Vučevo. Isključili su nas pre nekoliko sati iz borbe, jer za top nismo imali više udarnih granata — ostalo nam je još samo 80 pancirnih za tenkove. Pošto tenkova nije bilo, uputili su nas da siđemo pod Vučevo, na mesto gde se prikupljala Centralna bolnica, i tu sačekamo dalje naređenje. Stovarili smo topove i municiju i, dok su konjovoci vezivali konje, podelili smo po parče mesa koje smo usput dobili od brigadne intendanture. Mesto je bilo skriveno stoletnom šumom tako da nas nisu mogli osmatrati sa okolnih brda, a ni iz aviona koji su neprekidno kružili i bombardovali gore na Vučevu i prema Magliću. Tu u blizini smo primetili Štab Treće divizije i saznali da Sava Kovačević drži sastanak sa komandantima brigada. U to vreme, gore na položaju, vodile su se žestoke borbe, a dole se, prema Sutjesci, povremeno čuo mitraljez u pravcu Suhe i Tjentišta. Ceo prostor u šumi zaposeli su ranjenici, bolesnici i izbeglice iz Sandžaka, Crne Gore i oni iz Banije i Bosne, koji nas prate još od Četvrte ofanzive. Bilo je konja i nešto sitne stoke.

Međutim, zbog pristizanja komora raznih jedinica bilo je sve više ljudi i konja, tako da nam je šuma postajala tesna. Dolazilo je do svađe oko prostora sa novopridošlima. Kod svih se oseća nekakav nemir i nervoza. Pronose se glasovi da su Nemci ponovo na Sutjesci zatvorili obruč posle proboja naših glavnih snaga, da se i Prva dalmatinska brigada prethodne noći probila preko Sutjeske, a da su ostale samo Treća sandžačka i Peta crnogorska sa Centralnom bolnicom, koje noćas treba da vrše proboj. Svi čekaju odluku čije donošenje traje već tri časa. Često pogledamo tamo gde je štab divizije. Neko reče: »Razilaze se«! Kad pogledah, videh da štabovi brigada silaze sa brežuljka. Nama priđe Velimir Jakić, komandant naše — Treće sandžačke brigade, pozva mene i Čeperca i reče:

— Top odmah uništite, konje predajte Centralnoj bolnici, a ljudstvo uputite drugu Čedi, za formiranje dopunskog bataljona. Gledajte da zakoljete što više stoke iz komore i ljude snabdete sa što više mesa.

A zatim krenu uzbrdo za Mrkalj-Klade, prema položaju brigade.

Posle ovoga nasta svuda komešanje i žurba. Komordžije su bacale kazane i ostalu opremu, a konje su dali bolnici. Klalo se na sve strane.

I mi tobdžije odmah predadosmo konje Centralnoj bolnici i skupismo se oko protivkolca. Svima nam ga je žao, jer ga vučemo čak iz centralne Bosne. Uništili smo njime mnogo tenkova i neprijateljskih vojnika. Pošto zaklasmo tri ovce koje su nam dali iz komore, podelili smo ih na nas dvadesetpetoricu. Pre nego što smo ljude uputili drugu Čedi dogovorismo se da Nikola Divac i ja ispalimo iz topa još onih 80 pancirnih granata. Iznesmo top na breg gde je malopre bio Stab Treće divizije, sklopismo ga, a potom drugovi odoše. U to vreme sve se naokolo po šumi pripremalo za pokret (ranjenici, bolesnici, izbeglice). Svak je nešto spremio, vukao, vikao, tražio nekoga. Nove jedinice, formirane od pratećih jedinica i komora, već su se postrojavale. Već se i sumrak hvatao, a i sitna kiša poče da pada. Baš kad su pored nas prolazili oni bataljoni Pete crnogorske i Treće sandžačke brigade koji su bili napustili položaj gore na Vučevu i prema Magliću, Nikola i ja otpočesmo paljbu iz topa. Nije nam to niko bio naredio, ali nam je bilo žao da ostavimo onih 80 granata. Mislili smo, iako su pancirne, pogodiće nekog Nemca s one strane Sutjeske. Ali nismo bili ispalili ni 40 kad se pronese kroz kolonu koja je išla prema Sutjesci naređenje da prestanemo. I mi prestadosmo. Rasklopismo top i deo po deo bacismo u provaliju, zajedno sa ostatkom municije. Nišanske sprave stavismo u sanduk i zakopasmo pod jednu bukvu.

Dok smo ovo radili, pored nas je, i to jednom jedinom stazom za Tjentište, sve hrlilo ka Sutjesci. Bilo je svađe i vike. Sve je htelo da uđe u kolonu boračkih jedinica. Čim bi naišao neki bataljon Pete ili Treće brigade, u njega su se uvlačile stotine bolesnika, ranjenika i izbeglica. Sve je to strahovito usporavalo pokret. Starešine su muku mučile da ih ponovo isključe iz kolone, govoreći im: »Mi idemo da probijemo obruč, a onda ćete i vi proći«. Ali, sve je to malo pomagalo.

Kad smo nas dvojica bili gotovi s topom, bila je već uveliko noć. Požurili smo da stignemo jedinice, ali smo naišli na nesavladivu prepreku — stazom se nije moglo proći od ranjenika, bolesnika, izbeglica i konja, a nije se moglo ni obići. Skrenusmo jednom dubodolinom, koja je ranije služila za spuštanje balvana prema Sutjesci. Bila je vrlo strma, sa blatom do kolena, puna ljudi i konja. Sve je ispred nas uglavnom stajalo ili se jedva micalo. A nije se moglo obići. Svi naši pokušaji da se provučemo kroz ovu masu ostali su bez uspeha. Svi su hteli da budu među prvima, što bliže borbenim jedinicama kako bi što pre izbili na Sutjesku. Bili smo od nje udaljeni oko 5 kilometara, ali to nismo mogli preći ni u toku cele noći 12/13 juna. Zora 13 juna zatekla nas je na pola puta. Već se uveliko rasplamsala borba s one strane Sutjeske — grmelo je na sve strane od ručnih bombi, nemačke artiljerije i eksplozija avionskih bombi koje su »Štuke« i »Rode« neprekidno sipale.

Pošto se razdanilo, uspeli smo da se probijemo do reke. Skrenusmo od uvale ulevo i izbismo uzvodno od Tjentišta. U kanjonu Sutjeske bila je retka magla koja se već dizala, dok je naokolo dan bio vedar. Kiša je u toku noći prestala.

I na obali smo zatekli ogroman broj ranjenika, bolesnika i izbeglica. Jedni su je prelazili, drugi su sedeli, a treći opet molili da im se pomogne da pređu. Kad su ugledali nas dvojicu zdravih, opkolili su nas i tražili da ih prebacujemo preko. Uzesmo prvu dvojicu i sa mukom pređosmo preko nadošle i brze reke. Tada je nastalo mučno stanje — sa druge obale gledale su nas stotine očiju. Vikali su da se vratimo i pomognemo im. Bili smo svesni da je to nemogućno: mogli smo prebaciti još po jednog — dvojicu, ali više ne, a njih je na stotine. Pošli smo od Sutjeske, a za nama su vikli, psovali nas i prebacivali nam. Srce nam se cepalo od tuge, ali ipak smo otišli. Išli smo tamo gde se čula borba, kako bismo stigli u jedinice. Usput smo svuda — u grmlju, iza klada, po potočićima — nailazili na ranjenike i bolesnike koji su nas, izvirujući iz skrovišta, samo ćutke gledali. Bilo je mrtvih ljudi i konja, kako naših tako i nemačkih, bilo je razbacanog oružja i municije. Kad smo naišli na jednog mrtvog Italijana, skinuo sam mu cipele. Moje su bile slabe, a njegove dobre planinske gojzerice.

Glavni prelaz bio je kod Tjentišta. Nismo hteli ići dole, jer smo videli da bacačke mine i artiljeriske granate tamo dižu oblake dima. Nemci su osetili glavni prelaz i svu vatru tamo koncentrisali. Zato smo uhvatili šumu iznad Tjentišta i išli ka selu Krekovi. Borba ispred nas vodila se punom žestinom, a mi smo se peli što smo brže mogli ne bismo li stigli jedinice. Stigosmo iznad Krekova i tek što smo ih obišli, kad iz šume Nemci osuše vatru na nas i to tako iznenada da smo jedva ugrabili prve zaklone. Skočio sam, otrčao do jednog šumarka i tu se zaklonio. Nikolu više nisam video. Računao sam da je poginuo, jer se nije micao. Usamljen, ne znajući gde se nalazim, reših da se vratim prema Sutjesci. Hteo sam da saznam gde je otišao Zlatarski bataljon. U njemu sam imao dva brata i svoje drugove.

Kad sam izbio na ivicu šume, dole ispred mene u Krekovima bili su Nemci, a dalje prema Sutjesci vodila se žestoka borba. Dan je bio već uveliko odmakao, bilo je potpuno vedro. Usput u šumi susretnem grupu drugova iz Pete crnogorske brigade. Oni mi rekoše da im je ceo bataljon izginuo u jednom potoku i da im je preneto naređenje da se probiju po grupama za Sandžak i Crnu Goru, gde će se ponovo formirati brigade. Pitao sam ih za Zlatarce, ali nisu znali gde su. Među njima bio je i jedan komandir. Brzo su se izgubili u šumi i ja opet ostadoh sam.

Borba se vodila i dalje dole oko Tjentišta i Košura. Seo sam i počeo da razmišljam kuda da krenem. Teren nisam poznavao, ali sam znao da su Nemci svud oko mene. Vrzmale su mi se razne misli po glavi. Borba se i dalje vodila, negde jače, negdje slabije. Ponekad je i prestajala, pa se zatim ponovo pojačavala. Avioni su stalno kružili i negde daleko, prema zapadu, nešto bombardovali. Reših da idem daleko uz Sutjesku, njenom zapadnom stranom, i to dalje od obale i da tako iziđem iz obruča. Zeleo sam da negde pređem i da se preko Crne Gore i Sandžaka vratim na Zlatar, gde su 1942 godine ostavljeni naši drugovi kao gerilci. Ovo sam želeo i zbog toga što sam ovaj deo zemljišta poznavao još iz 1942 godine, a tuda smo i pre nekoliko dana prošli. Na to je imalo uticaja ono što sam čuo od drugova iz Pete brigade.

Krenuo sam padinama koje silaze prema Sutjesci. Šuma je bila sva u zelenilu, sa urvinama, jarugama i kamenjarem. Ličila je na prašumu. Morao sam se često verati uz strmine i spuštati niz njih. Sve sam jaruge prelazio popreko. Usput naiđem na jednu pešačku stazu i dvostruku telefonsku liniju, koju su Nemci postavili. Pošto kod sebe nisam imao ničeg oštrog, uzeo sam dva kamena i pretucao telefonsku žicu.

Produžio sam dalje. Šuma je bila potpuno nema. Ništa se nije čulo, pa ni ptice. Sve je bilo nekako mrtvo i gluvo, sem što se u daljini prema Drini čuo s vremena na vreme poneki rafal »šarca«. Išao sam polako i oprezno, osluškujući povremeno. Iznenada na mene je naleteo jedan veliki uplašen jelen, koji se brzo izgubio. Kad sam izbio na jednu zaravan ugledah nekoliko privezanih mazgi. Bile su sa praznim samarima i mirno grickale grančice. Nisam smeo da im priđem bliže, jer sam mislio da tu mora biti i Nemaca. Obišao sam ih podaleko i posle velikih napora izbih prema Volujaku. On se uzdizao kao gorostas sa golim vrhom, bio je dobar i za orijentaciju. Reših da tu siđem na Sutjesku, pređem je i popnem se na Volujak. Sa obale sam neko vreme osmatrao put za Gacko.

Nije prošlo mnogo vremena kad čuh da neko ide kroz šumu levo od mene. Ubrzo spazih jednog čoveka u crnom šinjelu kako pokušava, malo niže od mene, da pređe Sutjesku. Kada je stigao do polovine, poče ga voda zanositi, te se vrati nazad na obalu. Prepoznao sam ga — bio je to Bogdan Gujanica iz Zlatarskog bataljona. Priđem mu bliže i zovem ga. Ispočetka se beše uplašio, a kad me poznade jako se obradova. Zavukli smo se u šiprag. Pitam ga za Zlatarce. Ispriča mi da su na njih naleteli Nemci sa Košura i od Krekova i razbili ih dok su štitili prelazak ostalih jedinica. Rekao mi je i koji su drugovi poginuli. Za braću mi reče da ih uopšte nije video i ne zna kako se sve zbilo i kako je sam ostao. Iz razgovora sam saznao da je uglavnom učinio isto što i ja, samo je išao bliže Sutjesci. Pregledali smo šta ko ima od hrane. Ja sam imao oko kilogram ovčijeg mesa i pola kilograma loja, a on oko tri kila govedine.

Bogdan je bio postariji, tih i vrlo ćutljiv čovek. Kao stari vojnik uvek je nosio ranac i u njemu porciju i kašiku, kao i nešto duvana u listu — nosio ga je još od Prozora iz Četvrte ofanzive. Pored toga imao je seljačku britvu, kresivo i trud. Uglavnom sve ono što nam je za put trebalo, a meni nedostajalo. Rešismo da to sve strpamo u njegov ranac, pa ćemo se usput smenjivati. (U moju komesarsku torbu teško je moglo stati i samo moje sledovanje.) Izložih mu plan kako ćemo se provući do Zlatara, a on se bez reči složi.

Za sve to vreme ništa se unaokolo nije čulo, niti su Nemci prolazili putem s one strane Sutjeske. Pomažući se sa dve velike motke, pređosmo na drugu stranu reke i na putu naiđosmo na grupu poubijanih partizana. Bili su to tifusari koji su sedeli oko vatre, a Nemci su im porazbijali glave i ostavili ih onako kako su ih zatekli. Nisu im dirali ni oružje, plašeči se, verovatno, zaraze. Neki su bili pali u vatru pa su im sagoreli pojedini delovi tela. Grozno ih je bilo gledati. Nađosmo tu oko sto metaka za pušku, a uzesmo i jedan remnik, jer je Bogdanov bio od kanapa.

Pošto smo prešli put počeli smo se penjati, bolje reći puziti, uz Volujak, i to kosom koja je bila najistaknutija prema Sutjesci. Negde u prvim popodnevnim časovima stigosmo pod sam greben. Dalje nismo mogli. Bili smo umorni, gladni i pospani — od juče nismo jeli ništa, a nismo spavali valjda već nekoliko dana. Uvukli smo se u jedno udubljenje u steni da se odmorimo. Posmatrali smo kako nemačke kolone prelaze preko grebena. Rešismo da naložimo vatru i ispečemo nešto mesa. Pomoću cevi od puške odvojih zrno od čaure, sasuh barut pod gomilu suvih grančica i lišća, a Bogdan ukresa trud i baci ga u barut. Ali barut buknu i sve nam rasturi. Posle trećeg pokušaja uspelo nam je, najzad, da naložimo vatru. Skrivala nas je visoka stoletna šuma, a tanke grančice bez kore nisu dimile, te smo ostali neprimećeni. Sa nešto loja i mesa isprženog u porciji utolismo glad, a onda Bogdan isitni među dlanovima list duvana te od mog »političkog materijala« savismo po jednu cigaru. Bili smo prilično škrti, pred nama je bila velika neizvesnost.

Požurili smo da za dana izbijemo na Volujak, radi orijentacije za noćno putovanje. Posle jednog časa penjanja izbismo na kosu. Usput smo videli zaklone od kamena, a na samoj kosi nađosmo takođe zaklone i mesta gde su bili šatori. Ustanovili smo da su ih Nemci skoro napustili. Verujući da smo sada van obruča i da su Nemci otišli prema Sutjesci, počesmo da prevrćemo bačene konzerve i kutije od »Morave« i »Drine«, prinoseći ih nosu i uzdišući što su prazne. »Eh, što Nemci ne baciše bar jednu punu pa da povučem koji dim da valja«, kažem Bogdanu, a on se smeje i ide k meni noseći četvrt hleba koji je bačen kao bajat. Odmah ga podelismo i pojedosmo kao najveću poslasticu, jer više od dvadeset dana nismo okusili hleba. Produžismo uz kosu ne držeći se više odluke da usput ne razgovaramo. Nismo išli valjda ni pet stotina metara i, da Nemci nisu galamili, upadosmo među njih. Kad smo malo bolje pogledali kroz šumu videsmo ceo logor Nemaca. Brzo smo se vratili natrag, ali nismo imali kuda već nazad ka Sutjesci. Nekako instinktivno rešismo da krenemo u pravcu Hercegovine. Nismo znali gde je, znali smo samo da je negde na jugozapadu. Ali, tek što smo bili pošli niz Volujak izbismo iz šume na golet i opazimo na padini puno Nemaca oko dva vrela — umivaju se, sunčaju, galame i smeju se. Opet se vratismo na mesto gde smo izbili na Volujak. Odlučismo da produžimo šumom ispod grebena, sa severne strane Volujaka, i da tako izbijemo pod Maglić. Računali smo da ćemo tako obići Nemce koji sigurno tamo drže greben. Bili smo jako oprezni. Idući ispod grebena, slušali smo kako Nemci gore galame. Naišli smo na jedan potočić koji nam je dobro došao da utolimo strahovitu žeđ.

Sada smo češće zastajkivali i osluškivali da nas ne bi što iznenadilo i tako, najzad izbismo pred jedan nov put prokopan kroz šumu. Opazili smo ga ranije te zastadosmo da osmotrimo da se ko po njemu ne kreće. Bili smo već strahovito umorni, san nam se hvatao na oči te se naslonismo na dva stabla od jela da bismo bolje osmatrali put. Prislonih glavu na stablo i počeh da dremuckam. Najedanput kao da mi grom puče pred očima i videh kako kora ispred nosa odlete sa drveta. Brzo se okretoh prema Bogdanu, ali on je već pao. Iz njega je šibala krv na sve strane. Skočih i počeh kao lud da bežim nizbrdo. Za mnom se osu cela paljba, video sam samo kako lete komadi od trulih klada koje sam preskakao. Pošto je bilo jako strmo, prosto sam propadao te me zato nisu pogodili, a bio sam i brži nego ikada — odjedanput je nestalo umora i pospanosti. Kada sam preskakao poslednju kladu moj planinski šinjel, koji sam bio privezao, zakači se za jedan čaporak i baci me pod kladu. Nemci prestadoše da pucaju. Brzo ođreših šinjel i, ostavljajući ga da visi, produžih da se kotrljam dvadesetak metara. Kad sam skočio i potrčao nizbrdo, naleteh na grupu nemačkih konja privezanih u šumi. Konji digoše glave, načuljiše uši i počeše da frkću. »I ovde su Nemci«, pomislio sam i nagao da bežim uza stranu.

Kasnije sam razmišljao o ovom događaju. Izgleda da su nas primetila dva Nemca, privukli se blizu i otvorili vatru, jedan na mene a drugi na Bogdana. Mene je nišanio u glavu, ali je promašio za desetak santimetara i ceo rafal sasuo mi ispred nosa u stablo na koje sam bio naslonjen, dok je onaj drugi pogodio Bogdana. Kad sam počeo bežati oba su za mnom otvorila vatru iz mašinki.

Nisu me dalje progonili, te potražih da se negde sakrijem, ali sve što sam našao, nije mi nekako bilo sigurno. I pored toga što je šuma bila stoletna, jele su bile gole do desetak metara visine, te se kroz šumu videlo prilično daleko. Stigao sam do jednog potočića i našao dosta šumske paprati; tu sam pokušao da se sakrijem. Međutim, na suprotnoj strani na jednom proplanku bio je nemački logor; čulo se kako galame. Produžim sam niz potok ka Sutjesci (sad znam da je to bio Šuški Potok) i naiđem na slap. Učinilo mi se da je najsigurnije da se zavučem pod slap, tako da voda pada preko mene, pošto je udubljenje bilo dosta veliko. Čim sam ušao otkočio sam pušku i odvrnuo bombu (imao sam ih dve). Stotine kapi i tankih mlazeva padalo je na mene tako da sam bio brzo sav mokar. Kad sam se malo primirio, video sam da mi je od gojzerica ostala samo gornja koža, a da đonova nema. Valjda ovi Talijani ne prave gojzerice od papira pomislio sam. Sigurno, dok sam bežao i skakao niz onu strašnu strminu, sve sam ih sljuštio.

Sad sam tek bio svestan da sam ponovo sam i da su kod Bogdana u rancu ostale sve zalihe hrane i duvana, njegovo kresivo i britva. Ostao sam i bez cipela i šinjela. Kako ću sada, bos, bez hrane, bez ičega? Video sam da od razmišljanja nema pomoći, rašnirao sam ostatke gojzerica i bacio ih. Posle dvadesetak minuta počela me hvatati drhtavica, jer je potok bio hladan kao led. Do noći je bilo još oko jedan do dva sata, a ja sam tu morao ostati dok ne padne mrak, jer sam čuo oko sebe nemačke glasove. Nešto su lupali, negde prolazili, otiskujući pri hodu kamenje. Nikada mi vreme nije prolazilo sporije — studen me sve više stezala, počeh da drhtim kao prut. Da bih se koliko-toliko zagrejao, počeh da trljam udove, da se vrtim pod slapom, da stežem pojedine delove tela, a usto sam čežnjivo pratio zalazak sunca, koje se polako spuštalo od grančice do grančice. Nikada kraja ovome. Dok sam jedne delove zagrevao trljanjem, drugi su se kočili. Ubrzo počeše da me hvataju grčevi. Plašio sam se da ne izgubim svest, onda bih stvarno ostao pod ovim slapom. Najveća je sreća bila što se već i sumrak spustio, pa reših da iziđem. Počeo sam da igram, skačem i trljam se po telu, sve mi je bilo nekako utrnulo i stotine iglica me peckalo po telu. A posle izvesnog vremena počeo sam da gorim od nekakve unutrašnje vatre.

Krenuo sam suprotno od zalaska sunca i, držeći se stalno tog pravca, računao sam da ću izbiti negde pod Maglić ili na Vučevo. Odlučio sam da idem cele noći ne bih li se izvukao iz obruča. Plašio sam se da ću sigurno nastradati, ako ovde ostanem i sledećeg dana. Noć je bila potpuno vedra, ali bez mesečine, a vreme toplo. Išao sam vrlo oprezno i posle svakih pedesetak metara zastajkivao i osluškivao. Nastojao sam da nijednu grančicu ne slomim. Ako bi mi se to desilo, stajao sam po nekoliko minuta očekujući reakciju.

Sve je bilo mirno, ali sam znao da je šuma puna Nemaca. Posle dužeg vremena izbih na ivicu šume i preda mnom se ukaza proplanak. Kad sam malo bolje pogledao, vidim da je pun šatora. Kako sam bio na dva metra od jednog čuh kako Nemci hrču. Ispred svakog šatora bila je dogorela vatra sa brdskim kazančićima na njima. Na suprotnoj strani šetao je jedan stražar. Kraj šatora kod koga sam stajao čitava gomila naslaganih šatorskih krila i, pošto mi je bilo na domaku ruke, sagnuh se i uzeh jedno. Potom sam se povukao daleko unazad, napravio dosta veliki polukrug i obišao proplanak.

Išao sam oprezno nekoliko časova kroz vrlo gustu šumu, bos, sa nekoliko rana na nogama. Na veliku sreću izbio sam na Vučevo. Preda mnom se ukaza velika zaravan bez šume, koju sam poznavao dobro iz prethodnih dana, kao i iz 1942 godine. Sporo sam se kretao šumom, pa reših da dalje produžim južnom ivicom doline, pored same šume. Bio sam strahovito žedan, a sećao sam se jednog vrela, negde oko sredine te zaravni, za koju smo se borili sa Nemcima. Znam da je na njemu poginulo nekoliko partizana i Nemaca. Kad sam stigao otprilike u visini vrela dobro sam osmotrio celu dolinu. Ništa se nije videlo ni čulo te iziđoh na čistinu i posle kraćeg lutanja nađoh vrelo i pored njega dva mrtva partizana i jednog konja.

Napih se vode i ponovo se vratih ivici šume. Mesec se počeo Domaljati negde iza Durmitora, te je postalo vidnije.

Najednom se preda mnom ukaza jedno golo uzvišenje i učini mi se da na njemu sedi čovek. No, što sam duže gledao, činilo mi se čas da je čovek, čas da je vršak jele koji viri iza brežuljka, čas nekakav panj ili drvo presečeno po polovini. A mesec mi bije pravo u oči, te nikako da ustanovim šta je. Uplaših se da mi se sve to ne pričinjava, pa reših da sa puškom na gotovs pođem pravo k njemu. Što sam se više približavao slike su se brže menjale, ali kad sam prišao na oko pedeset metara, videh da je Nemac. I on skide pušku na gotovs i viknu »halt«. Odmah sam legao i opalio, a to je i on uradio. Začas nastade uzbuna — ispališe desetine raketa i psi počeše da laju. Brzo skočih i počeh da bežim nazad, dok Nemci otvoriše vatru. Psi su me jurili neko vreme, ali ih posle nekoliko ispaljenih metaka na njih nestade. Bio sam izgleda naišao na nemački logor. Vratio sam se dosta unazad, ponova ušao u šumu i daleko obišao nemački logor.

Posle oko dva sata hoda izbio sam na ivicu šume. Preda mnom se ukaza prostran krš pokriven klekom. Nisam ga mogao obići. Nisam znao gde sam. Video se lepo Durmitor kako ja upro u nebo, a desno od mene nekakav go planinski masiv. Pokušavah onako bos preko krša pokrivenog klekom, ali posle stotinak metara uvideh da je to nemogućno. Bio sam umoran, a i san me hvatao, jer su to bili već jutarnji časovi. Zavukoh se u jedan poveći klekov žbun, uvih se u šatorsko krilo, prigrlih pušku i zaspah.

Probudio sam se negde po podne. Kad sam provirio iz žbuna imao sam šta i videti: nedaleko od mene nemačke mazge vezane za žbunove klekova, a ispod mene u dolini sve vri od vojske. Kada sam se bolje orijentisao video sam da se nalazim u blizini sela Mratinja. Počnem puziti od žbuna do žbuna nazad prema šumi, jer sam se plašio da Nemci ne natrapaju na mene. Oko tri po podne izbijem na stene više Mratinja. Dole u selu puno vojske — kuće gore, a Nemci kose još zeleno žito. Neke kolone silaze u Mratinje sa Pivske Planine, a istovremeno neke izlaze na Vučevo. Gore na Bioču takođe kolonice Nemaca. Razmišljao sam da li da idem preko Bioča i Pivske Planine prema Durmitoru ili da siđem u Mratinje, pređem negde Pivu i odatle produžim ka Durmitoru. Tako sam ponovo zaspao.

Kad sam se probudio bilo je kasno po podne. Još se nisam bio odlučio kuda ću, kad spazih daleko gore pod biočkim stenama ženu kako tera nešto ovaca i goveda. Pretpostavio sam da su to izbeglice iz Mratinja od kojih se može nešto dobiti za hranu. Sem ono malo sa Bogdanom, već dva dana ništa nisam jeo. Možda će mi pomoći da pređem i Pivu.

Požurio sam niz stene da nekako siđem pre mraka. Noge su me strašno bolele, jer mi kamen odnese sve sa tabana. Imao sam više ranica na nogama, a neke su se već počele i gnojiti. Teškom mukom uspeo sam da se pred mrak spustim dole i krenem ispod samog biočkog stenja. Kada se smrklo, primetih u dolini pod stenama vatricu i unutih se k njoj. Trebalo mi je do nje oko sat vremena. Tu pod jednom velikom stenom, kraj vatre, nađoh dvoje starih. Pobili dve sohe i stavili kotao pun mleka da se vari. Oko njih u žbunju leže ovce i goveda i mirno preživaju. Preda mnom, na jednom hrastiću, obešena crnogorska zaprtača puna nečega. Mislim se: ako je hrana u torbi, onda je najbolje — ukrasti je i ne javljati se starima. Ili bolje je prići im pa tražiti malo mleka. Starac i baba razgovaraju kako je selo popaljeno; ko je sve poginuo; kako je jedan četnik odneo jagnje Nemcima na poklon, pa ga ubili i jagnje mu uzeli; kako je nekakva devojka Milisava sagorela u jednoj kući i dr. Odlučim da ne kradem torbu, jer je u njoj sigurno bakino ruho i priđem vatri. Uplašiše se od mene — baka skoči, dok je stari samo žmirkao preko vatre. Ja ih oslovih, ali mi ništa ne odgovoriše. Privučem jedan kamen, stavim šatorsko krilo, sednem kraj vatre i počnem gledati u mleko. Smiri se baka i poče džarkati vatru. Ćutali smo neko vreme, a zatim stari poče da me ispituje ko sam, odakle sam, gde su partizani, šta je sa njima, jesu li nas Nemci sve pobili itd. Ja se raspričao ne bi li starog odobrovoljio i dobio mleka. Baba je nekoliko puta odlazila, donosila drva, nešto se muvala oko stoke, te nisam ni obraćao pažnju na nju. Sav sam se zaneo oko starog i mleka. Kad uzavre mleko pomogoh starom da ga skine sa vatre, jer bake nije bilo. I dalje sam mu pričao sve i svašta dok nisam iza sebe čuo govor. Brzo skočih i uzeh pušku na gotovs. Pošto su mi oči bile zaslepljene od vatre, nisam mogao odmah da vidim ništa sem ljudskih figura kako u streljačkom stroju prilaze vatri. Otskočih ustranu i viknuh da stanu. Stali su i gledali me. Bili su na oko dvadesetak metara od mene. Nisam imao kud — pozadi je bila stena, a vatra me sveg obasjava. Zbog vatre sam ih slabo video. Ćutali smo neko vreme i pošto su mi se oči privikle na pomrčinu, opazih četnike sa velikim bradama. Bili su svi naoružani. Među njima jedan krupan sa zasukanim rukavima. Ovaj, pomislih, sigurno kolje.

Najzad jedan prekide ćutanje: »A da jadan, baci te mantrake ili je daj nama, inače nećeš živ sa njom glave izneti. Lakše ćeš proći bez te puščetine, a i mi ćemo ti pomoći«. Osetio sam da se nešto kolebaju pa im odgovorih: »Puške živ ne dam nikome, jer bez nje ne mogu se probiti, a dalek mi je put. Vi možete da me ubijete, jer vas je više i onda je vaša, ali ću se boriti za nju dok mogu«. Počnem se izmicati natraške pored stene zapretivši im da ću, ako se jedan makne, pucati. Stajali su i gledali me. Čudio sam se što ne pucaju; to su mogli učiniti i da ih ne vidim. Kad sam prilično izmakao počnem bežati nizbrdo kao lud. Trčao sam kroz šumu i kamenjar oko sat vremena i kad sam dovoljno odmakao, sednem da se odmorim i smirim. Osetih da me noge bole kao da me nešto peče — sve sam ih izranjavio i raskrvavio.

Zavučem se u iedan ševar, dobro se zamaskiram i odmah zaspim kao zaklan. Bio sam bez šatorskog krila, ostalo je kod babe.

Probudio sam se kad je uveliko bio dan. Osećao sam užasnu glad i žeđ, a i noge su me bolele. Počnem da lutam šumom tražeći što za jelo. Brstio sam mlado bukovo lišće, zečju slačicu i sve što sam nekada kao dete iz radoznalosti u šumi probao. Oko toga sam se zabavio skoro dva sata. U međuvremenu čujem negde daleko da neko seče u šumi. Pošao sam prema udarcima sekire, ali sam sada bio oprezan kao mačka. Približim se drvosečama i vidim njih dvojicu kako sa oborene jele ljušte koru, pred već napravljenom kolibicom od jelove kore. Jedna žena je nešto prala pred kolibom, dok je jedna devojčica uz planinu terala oko tridesetak ovaca. Približim se do jedne debele jele i iza nje ih viknem.

— Ej, seljani, imate li mi dati nešto za hranu? Oni zabiše sekire u deblo i nasloniše se na njih. Videli su mi samo glavu i pušku. Na pitanje ko sam rekoh da sam partizan.

Malo poćutaše, a onda jedan od njih progovori:

»E, bolan, da nam Piva teče varenikom ne bi ti ni kapi dali.«

Nisam mogao uraditi ništa, nego sam se oprezno udaljio osvrćući se svaki čas. Oni su stajali i gledali za mnom dok ih nisam izgubio iz vida. Žurio sam da odmaknem što dalje. Išao sam ivicom stenja koje u polukrugu zatvara kanjon kod Mratinja, žureći da izbijem na Pivu.

Usput sam se hranio onim što mi je došlo do ruku, uglavnom, bukovim lišćem, zečjom slačicom, srijemušom i slatkom paprati. Dan je bio vedar, bez oblačka, i kao prethodni, jako topao. Hladovina ove velike šume bila je vrlo prijatna.

Naiđoh na još jednu, skoro napravljenu kolibu od kore drveta i privukoh se. Ustanovio sam da tu živi jedan sakat čovek bez noge sa ženom i puno dece. Iako sam strahovao, samoća me terala da bar s nekim progovorim reč. Na moju sreću to je bio dobar čovek i odmah mi je ispričao da je bio partizan četrdeset prve i četrdeset druge i da je kao takav izgubio nogu kada su napadali Fazlagića Kulu. Pošto se izlečio, došao je kući i tu ostao. Imao je oko četrdeset godina, a i žena mu je bila prijatna i živa kao čigra. Imali su petoro sitne dece, sve jedno drugom do uha, golišavi ili obučeni u dronjke. Pričao mi je da su mu Nemci sve zapalili, pa čak i tor i kokošarnik, a on je izbegao bez ičeg sa ženom i decom. Ja sam ispričao svoje susrete sa Mratinjcima u oba slučaja.

»Gadni su to četnici, dijete moje, pojeli bi te živa i da si top nosio. Samo nisu smeli da pucaju od Nemaca i svako veče su na straži da ne bi Nemci prodrli i u ovu pustinju, jer ovog puta nešto i njih hvataju i ubijaju.«

I oni su bili gladni kao i ja, bilo ih je sedmoro, a ništa za hranu sem pet ovaca u toru odmah uz kolibu. Žena je kuvala koprivu u jednom kotlu i kad je bila gotova, nasula je oko pola litra mleka u nju i svima nam podelila pomalo. Vajkali su se oboje što ne mogu da me nahrane i da mi bar nešto dadu za put. A ja sam shvatao da i sami ne znaju kako će ostati živi. Rekao sam im da sam vrlo zahvalan za to što su ljudi i što su me lepo primili. Videći moje noge, nagovarali su me da ostanem kod njih, da će me čuvati. Kad su videli da neću ostati, žena mi nađe neke stare vunene čarape, potši ih suknenim krpama i dade mi ih, žaleći što nemaju i opanke da mi dadu. (Deca su bila bosa, a njih dvoje imali su iskrpljene opanke.) On mi je (žao mi je što sam mu ime zaboravio) pokazao kako da pređem Pivu, kod neke izgorele vodenice — pored velike bukve gde se uliva potočić. Reče mi da pazim na Nemce, jer idu svakog dana putem niz Pivu, i to uglavnom danju, a noću logoruju.

Požurio sam da bih za vreme dana osmotrio put koji sa Previja silazi u Mratinje, a njime Nemci prolaze preko celog dana. Ovog puta sam jasno shvatio da nije obruč samo oko Sutjeske, nego se proteže i do Durmitora, pa čak i dalje. Pred mrak stigoh u blizinu puta. Osmatrao sam ga. Silazili su Nemci sa komorama i nešto po njemu minirali. Što se više bližila noć, sve ih je bilo manje, dok nisu prekinuli pokret i put osta prazan. Čim se smračilo, pređoh ga i produžih prema Pivi. Strahovit je to kamenjar i krš, a noge su mi sve propale, ispucane i ranjave, pa sam išao polako. Donekle su me štitile čarape koje su tada bile prava blagodet. Spustio sam se na put pored Pive koji od Pivske Župe vodi za Mratinje. Iz opreznosti da ne naiđem na Nemce, išao sam između Pive i puta. Bio je to strašan kamenjar, a i Nemci su nabacali krš od kamena prilikom opravke puta, pa mi se čarape počeše cepati. Posle velike muke stigoh do one izgorele vodenice i nađoh potočić i bukvu na samoj obali.

Noć je vedra, a ipak je mračno, pogotovu u kanjonu Pive. Gledam u reku i ništa ne vidim, čujem samo njen šum koji govori da voda prosto juri. Ponegde nešto brčne u vodi i poremeti onaj ravnomerni šum. Uhvatio me strah: možda je reka preduboka, možda me onaj čovek prevario? Da je bar dan pa da vidim, lakše bi mi bilo. Svukao sam se i sve svoje stvari vezao uprtačem u balu, a potom privezao na remena. Pušku sam prebacio preko ramena i uzeo jednu dugu motku koju sam našao kod vodenice. Zagazih u vodu, bila je hladna kao led. Pomoću motke pođoh korak po korak u nepoznato. Ispočetka je sve išlo dobro, no kad sam stigao otprilike do sredine reke, voda mi je doprla do grudi i počela da mi podiže breme, a ispod nogu kao da mi ponestade dna. Nisam smeo da zaplivam, bojao sam se da me ne zanese na neko nezgodno mesto, a usto odakle ne bih mogao izići. Naprezao sam krajnje snage i, iz straha da ne upadnem dublje, povlačio stopu po stopu. Najzad naiđoh na plićak i dočepah se suprotne obale. Izgledalo mi je kao da sam se ponovo rodio. Odelo mi je bilo upola mokro, a čarape neupotrebljive. Ipak sam ih obuo. Popeo sam se za oko dve stotine metara uzbrdo i našao jednu zaravan, gde sam prespavao ostatak noći.

PREKO DURMITORA

Probudio sam se rano; dan je bio vedar i sunčan, osećao sam se sav slomljen. Nije mi se dalje išlo. Tražio sam hrane i jedva nešto našao — na ovoj strani raste samo jasen, dren i šiblje. Čim se dobro razdanilo, počeo sam se dalje peti, dok su ispod mene, s one strane Pive, prolazile nemačke kolone. Ceo dan sam se polagano peo prema jednoj gredi. Po podne sam naišao na jednu pećinu punu žena i dece. Bilo ih je preko dvadeset. Nisu uopšte obraćali pažnju na mene. Žene su kuvale koprivu, dok su deca plakala. Jedna od njih mi reče da su im ljudi otišli gore na brdo, ne bi li nešto oteli od Nemaca ili našli za hranu, i da je cela visoravan puna Nemaca.

Kada sam pred zalazak sunca izbio na visoravan, preda mnom je pukao vidik sve do Durmitora: Na obližnjim brežuljcima bili su nemački logori i vatre na sve strane. Cela ova visoravan između Pive i Tare prekrivena je vrtačama, šumarcima i goletima. Tek što sam zakoračio u šumu, ispred mene projuriše dve krave, a za njima jedan čovek. Zaustavio sam ga i on mi reče da su svuda unaokolo Nemci; pretražuju svaku šumu sa psima i pucaju po ceo dan, a kad padne mrak skupljaju se u logore kojih ima na stotine unaokolo. Sve su popalili, pa i ograde od kuća, i svu stoku pokupili i nekud je teraju. On je pronašao ove dve krave i tera ih dole među stene. Produžih prema Durmitoru, koji se i u noći video kao neka gromada prema nebu. Ne znam kako sam izbio do iznad sela Nedajna, ne naišavši na Nemce.

Pred zoru sam ušao u jednu šumicu da predanim. Sva je bila bukova te sam i ležeći mogao da jedem. No kasnije nađem jedan oštar kamen te oljuštim bukvu i nastružem soka ispod kore. Setih se da sam po ovakvom kršu, kad sam čuvao jagnjad, vadio crnjak koji ima koren u obliku lešnika, a sladak je za jelo. Provrljam unaokolo i stvarno ga nađem u dovoljnoj količini. Nakopam ga punu kapu, zavučem se u jednu vrtaču i počnem se sladiti. Bio sam zadovoljan, jelovnik je bio bogat. Spavao sam do po podne i kad sam se probudio vidim da se oblači i da oblaci jure sa severa. Žurio sam da u toku dana stignem do Sušice i ispitam mogućnosti prelaska preko ove reke i Durmitora. Kada sam izbio na jedan breg više Nedajna, video sam da se preko ovog sela, sela Crne Gore, i preko Stulca kreću velike kolone Nemaca, goneći stada ovaca i goveda. Sva sela dokle god se videlo bila su oopaljena. U pravcu Pive čuli su se povremeni pucnji.

Zbog Nemaca nisam smeo ići putem ka Žabljaku, već sam na njega morao izbiti preko Durmitora. Naoblačilo se i počela je da pada kiša. Požurih da stignem do šume na obali Sušice i da tu zanoćim. Kada sam posle sat hoda pod pljuskom hteo da uđem u šumu, iz nje izbi oko desetak goveda, a za njima jedna devojka i starac. Ispričaše mi da žive u kanjonu Sušice, gde ima mnogo naroda koji gladuje, jer su im Nemci sve oteli, da samo noću isteraju goveda da ih nahrane i napoje, a danju i njih kriju po stenama.

Bio sam sasvim mokar te upitah starca da nema slučajno šibicu da naložim vatru. Imao je samo trud i kresivo te mi pomože da založim vatru. I ovde mi je pomoglo Bogdanovo iskustvo sa barutom iz puščanog metka. Našli smo jednu jelu pod kojom je, na sreću, sve bilo suvo te posle drugog metka planu vatra. Starac zadovoljan i malo začuđen, pozdravi se sa mnom i izgubi u mraku. Pošto sam vatru razgoreo, uzmem žara i radi sigurnosti povučem se duboko u šumu, pod jednu jelu, čije su grane dodirivale zemlju i tu raspalim dobru vatru.

Sušio sam se i grejao kraj vatre razmišljajući kako da pređem Durmitor i izbijem na Taru. Mislio sam i na stare roditelje i sestru, koji su ostali početkom četrdeset druge, kao i na braću sa kojom sam se rastao na Sutjesci. Da li su živi, da li ću ja ostati u životu, šta bi sa onolikim drugovima na Sutjesci? Mislio sam i na ovaj narod po zbegovima i popaljenim selima koji isto tako teško pati. Nešto me bilo steglo u grudima i želeo sam samo da ostanem živ da se za sve ovo osvetim. Tako sam držeći pušku u rukama i zaspao pored vatre koja je tinjala.

Probudila me jaka hladnoća, sav sam se bio ukočio. Bila je još noć. Digao sam se i počeo raspirivati vatru. Kad se malo razgorela, imao sam šta videti — padao je sitan sneg. Bilo ga je već oko trideset santimetara, a usto je i magla uvila celu šumu. Pa zar je mogućno da sneg padne osamnaestog juna i da mi i ovo još više pogorša nevolje? Šta da radim? Bos, gladan i umoran po snegu preko Durmitora, sa ranama na nogama koje su jako gnojile. Nisam vidio mogućnosti izlaska iz ove situacije. Ali volja za životom bila je jača od svega. Hteo sam da živim, da opet vidim drugove, da se svetim neprijatelju, da potražim i obradujem roditelje i braću, ako su živi, i to mi je dalo snage.

Pored ostale odeće, na sebi sam imao domobransku bluzu i pantalone, koje su bile prilično pohabane, jer ih nosim od Teslića pre početka Četvrte ofanzive. Rešio sam da nogavice iscepam do iznad kolena, da time uvijem noge, i što pre krenem, jer sam znao da bi me svako duže zadržavanje dovelo u još teže stanje. Pomoću ugarka iscepao sam pantalone tako da su mi ostale kratke, visoko iznad kolena, zatim sam izvadio poslednje ostatke papira iz komesarske torbice, u njih uvio noge do članka, a potom navukao nogavice. Pošto nisam imao kanapa, iskoristio sam kaiš sa torbice i uzeo nekoliko tankih jelovih grančica, upario ih na vatri, usukao i time vezao nogavice pantalona. Kad je sve bilo gotovo, počelo je i da sviće, a sitan sneg je padao kao usred zime. Izgledao sam sam sebi smešan, ali mi je na nogama bilo udobno, iako su bile gole oko kolena. Krenuo sam bacivši tužan pogled na vatru koju ostavljam. Išao sam kroz šumu prema kanjonu Sušice i osećao se, ipak, udobno u novoj uniformi. Nakon sat-dva hoda izbio sam na ivicu kanjona i počeo ići samom njegovom ivicom ne bih li našao mesto za silazak. Dugo sam išao i nailazio sam na provalije. Znao sam da ću teško pronaći stazu. Nju bi po snegu mogli naći samo meštani koji tu žive godinama. Znao sam za jedini put koji preko Sušice ide od Nedajna za selo Crna Gora, ali ga je zbog Nemaca nemogućno koristiti. Lutao sam preko tri sata ivicom kanjona, idući čas gore čas dole, no bez rezultata. A sneg je i dalje padao i magla se prosto za oči hvatala. Počela mi se i »obuća« kvariti, pa sam je morao češće nameštati prozeblim rukama. Usput sam jeo lišće od bukve i mladica. Pošto sam izgubio svaku nadu da ću sići u Sušicu, razgrnem sneg i sednem na jedan kamen. Čini mi se da se nikad u životu nisam našao u tako bezizlaznoj satuaciji. Počele su mi se redati crne misli u glavi: zašto da više živim? Bolje je ubiti se i prekratiti sve ili ići dole gde Nemci prelaze Sušicu, ubiti još nekog od njih pre nego što me oni ubiju. Iz ovog razmišljanja trže me nekakav glas, koji se čuo u magli podalje od mene. Oslušnuh i čuh da neko viče na stoku.

Sav ozaren skočih i pođoh u pravcu glasa, jer se od snega i magle ništa nije videlo. Po glasu, koji se povremeno čuo, izbih pred jednu dolinicu i tu naiđoh na jednog seljaka sa crvenim šalom oko glave kako tera nekoliko ovaca. Zaustavih ga. Gledao me je sa čuđenjem neko vreme. Pošto mu ukratko ispričah ko sam i šta radim ovde, on mi žalosna lica ispriča: »Cela mi familija od dvadeset čeljadi živi u pećini u kanjonu Sušice bez igde ičega. Ja sam noćas krenuo da otmem od Nemaca kojeg brava ili da poginem, i evo, uzeo sam im sedam ovaca. Cele buljuke stoke tjeraju otete od nas«. Krenusmo sa ovcama, pričajući usput o svemu. On je samo uzdisao i govorio da u Sušici cele familije umiru od gladi. Kad izbismo na ivicu kanjona, reče da tu treba da siđemo. Ja sam tek tada video da sam pored tog silaza dvaput prolazio. On se tu prosto skliznu niz silaz i dole dočeka na jednu stenu, a mene ostavi da hvatam jednu po jednu ovcu i da je guram dole, gde ih je hvatao. Imao sam prilično muke dok sam pohvatao i gurnuo sve ovce, a potom se i sam spustio dole.

Od te stene preko litice išla je staza koso. On je išao napred pred ovcama, a ja sam ih pozadi terao. Kad smo stigli pred jednu pećinu imao sam šta videti: bila je puna žena, dece i staraca. Sa svoda je stalno kapala voda, a od dima koji je štipao za oči, jedva se naziralo. Deca su plakala. Bilo ih je i u kolevci, pokrivenih šarenim ponjavama. U jednoj velikoj kanti nešto se kuvalo. Seljak, kome su se jako obradovali, ispriča kako je došao do ovaca. Mene kao da nisu primećivali ili su me pogledali sa sumnjom i nekakvim prezrenjem, naročito žene i oni starci. Ipak su se sažalili na moj izgled i jedna žena mi pruži, onako preko ruke, činiju kuvanih kopriva. Pojeo sam je sa najvećom slašću.

Jedan od staraca odmah uhvati ovcu i zakla je. Žene su zavijale decu, podmetale nekakve sudove na mesta gde kaplje voda, donosile drva, ložile vatru i stalno nešto gunđale, prebacujući partizanima da su za sve ovo oni krivi, da će svi propasti od gladi i studeni. Sve su to činile ne obraćajući pažnju na mene. Bilo mi je teško zbog svega ovoga. Da ne bi pomislile da ću im se i ja natovariti na vrat, reših da odmah krenem, iako je vreme bilo strašno. Zatražih od jedne starice kakvih krpa i malo kanapa. Ona mi to i dade, samo mesto kanapa, izvadi mi iz jednog povesma kučine da sam napravim kanap. Za celo to vreme dva brkata starca, koji su sedeli kod vatre, gledahu me nekako popreko. Pošto popravih obuću, upitah onog što je doterao ovce, gde je put za Durmitor. Reče mi da po ovakvom vremenu neću moći proći, ali me nije ni ustavljao. Pokaza mi gde da siđem u Sušicu, a potom uz nju levom stranom da izbijem na Durmitor.

Bilo je pred podne. Iako sam znao da je rizično krenuti u ovo vreme, jer će me noć sigurno uhvatiti na Durmitoru, ipak sam pošao. Nešto me je gonilo da idem, da ne gledam ove ljude, njihovu bedu, i da ne srećem njihove poglede koji govore: »Sve ste vi krivi«. Pozdravim se, zahvalim i krenem. Posle kraćeg puta siđem u kanjon. U njemu je bilo više blata nego snega. Brzo mi se skvasila »obuća«, ali je stati značilo propasti — zato sam išao. Izbio sam u izvorni deo Sušice i okrenuo levo, kako mi je rečeno. Posle izvesnog penjanja ponovo izbijem u sneg, koji je i dalje padao. Durmitor je bio obavijen gustom maglom. Kada sam odmakao prilično uz njega, naiđem na zgarište nekakvih koliba. Sve je bilo prekriveno snegom, i kopriva visoka oko metar polegla je pod njegovim teretom. Provrljao sam po zidinama ovog zgarišta, ne bih li našao što za hranu. U jednom udubljenju u zidu, pravljenom za ostavu, nađoh belu talijansku bluzu i jedne iscepane vunene ženske čarape. Od hrane ništa. Produžim da se penjem i izbijem u kleke, što je bio znak da sam visoko na Durmitoru. Sneg, nošen jakim vetrom, sipa mi u oči, a gusta magla ne da mi da vidim dalje od dvadesetak metara. Pojavio se strašan krš sa jarugama i klekama pokriven snegom. Moja obuća nije mogla da izdrži onako mokra. Noge su mi zeble, ali sam se peo i dalje, dok nisam izbio pred provaliju. Išao sam njenom ivicom i posle dužeg vremena ponovo sam naišao na svoj trag. Izgubio sam orijentaciju potpuno. Nisam znao gde sam ni kuda dalje da krenem. Magla je sve pokrivala. Postajala je sve gušća. Približavala se noć.

Tek sam sada potpuno shvatio da je bilo ludo što sam otišao od onih seljaka. Dočekati ovde noć značilo je sigurnu smrt. Zato se reših dok još ima dana da se vratim u Sušicu i pored vatre u pećini provedem noć. Žurio sam nazad sopstvenim tragom i kod izgorelih koliba nakidam celo breme kopriva i zavežem u talijansku bluzu. Lako sam ponovo sišao u Sušicu, jer je bilo nizbrdo, a kad sam se počeo peti prema pećini, uhvatila me noć i posle velikog napora uspem da izbijem pred pećinu. Kad su me ugledali svi su se začudili. Ispričao sam im šta sam radio. Ovoga puta, videći me onako jadnog, prozeblog, skoro opet potpuno bosog, svi se sažališe i odmah mi napraviše mesta kod vatre. Dirnulo ih je i to što sam doneo koprive i onu talijansku bluzu, koju dadoh ženama. Dadoše mi jednu činiju kuvane koprive i parče mesa u njoj. Učinilo mi se da nikada ništa slađe nisam u životu pojeo. Pošto se malo povratih, skidoh krpe sa nogu i počeh ih sušiti. Noge su mi strašno izgledale kad sam ih pružio prema vatri da ih ogrejem. Sve ranjave i crvene sa oteklinama. Zamolio sam ih da mi daju krpa, igle i konca kako bih pripremio novu obuću za sutra. Sve su mi dali i vajkali se što nemaju neke opanke, jer i njih je pola bosih. Žene su bile jako uslužne, pomagale su mi oko pravljenja obuće. Ušivao sam krpe na pocepane nogavice i nađene ženske čarape, sušio se pored vatre i sa njima razgovarao o svemu i svačemu. Bili su mišljenja da nije trebalo da partizani ratuju i upropaste i sebe i ovaj narod. Nisu videli izlaza iz ovog. Ja sam im objašnjavao onako kako sam umeo. Rekao sam im da će ovo proći i da Nemci moraju odavde uskoro otići, samo treba izdržati. Slušali su me pažljivo, ali su sumnjivo odmahivali glavom i uzdisali, pogotovu žene koje su govorile: »Sve je ovo propalo, pa i mi«.

Počeli su se smeštati za spavanje. Mnogo ih je bilo, a u pećini tesno — nije se moglo naći dovoljno mesta gde ne kaplje. Zato je deo žena spavao na smenu održavajući vatru. I pored sve gostoprimljivosti, bio sam oprezan, jer su mi rekli u razgovoru da bi bilo bolje da idem bez oružja, a da pušku njima dam. Nudili su mi čak i ovcu za pušku, bombe i pištolj. Zato sam prislonjen na stenu držao pušku između nogu i dremuckao kraj vatre. Nisam smeo nikako da zaspim. Ako sam to na momentu i učinio, instinktivno sam se budio i razgovarao sa ženama koje nisu spavale. Dočekao sam tako zoru. Sneg više nije padao, magla se digla, visoko oblaci u jatima jure, a ceo Durmitor potpuno beo kao jaje. Brzo sam se spremio. U međuvremenu su se digli svi, protezali se od zime, prilazili vatri, grejali se i pravili planove za dan. Deca su počela da plaču. Žene su ih ljuljale i umirivale. Nisu me ničim ponudili za hranu, a, izgleda, bili su malo i ozlojeđeni što im nisam dao oružje. Čim sam bio gotov, krenuo sam zahvaljujući im se iz sveg srca. Sad mi je bilo lako, poznavao sam put od juče, a u kanjonu nije bilo blata — sve je bilo zamrzio. Već u jutarnjim časovima izbio sam na jučerašnje mesto. Sada je bilo sasvim drukčije — sve se unaokolo videlo na desetine kilometara. Oblaci su bili sve ređi, sunce je počelo jako da greje, i sneg se topio. Peo sam se pravo ka vrhu Durmitora i oko podne stigao na njega.

Preda mnom se širio vidik na sve strane. Sunce je bilo vrlo jako. Video sam Maglić i Volujak na zapadu, Ljubišnju i sve do Zlatibora u Srbiji. Na jugoistoku dizala se Sinjajevina. Gledao sam prema Zlataru i planirao: u toku dana sići ću blizu Žabljaka, u toku noći preći cestu koja vodi za Šavnik, a potom u pravoj liniji izbiti na reku Taru. Tamo ču videti kako ću je preći. Počnem se polako spuštati ka Žabljaku obilazeći vrtače, klance i gustu šumu od samih kleka. Popodne ispod Međeda naiđem na kolibe, koje su bile nastanjene. Priđem jednoj od njih i od jedne žene zatražim nešto za jelo. Ona poče da viče i saziva žene i ljude iz ostalih koliba vičući: »Bjež odatle, crni vraže, sad će stići Nijemci, svaki čas dolaze. Hoćeš i ovo malo sirotinje da nam popališ. Malo ste popalili, pa hoćete još«. Iskočiše iz ostalih koliba ljudi i žene i poče hajka na mene. Nisam imao drugog izlaza nego da bežim nazad uz Durmitor. Brzo su me ostavili i ja se vratih pod Međed. Sunce je već oteralo sneg prema vrhu Durmitora i ovde je bilo kopno. Nađem jedno zgodno mesto prema suncu i smestim se da me peče. Nisam dalje hteo ići. Mogli su me videti Nemci od Žabljaka. Čekao sam noć. Ceo dan nisam ništa jeo — na Durmitoru nema ničega sem kleka i trave.

Gledam dole prema kolibama odakle sam pobegao i vidim puno ovaca, koje čobani gone sa okolnih kosa, jer se približavala noć. Opet sam razmišljao o svemu i svačemu popravljajući obuću. Ona je ovog puta odlično izdržala. Bila je samo mokra. Sinu mi u glavi kako bi bilo da se po mraku privučem kolibama, ukradem jedno jagnje i da mu pojedem džigericu i bubrege. Mislio sam da neću izdržati celu noć bez ičega. Tako i uradih. Čim je pao mrak, privučem se kolibama, ali sada oprezno kao pravi lopov. Nađem puno ovaca kako leže van koliba po kršu svuda unaokolo. Ovce i jagnjad su ležali, mirno preživajući, dok je jedno pseto počelo da laje. Počnem tražiti kakvo malo jagnje. Sva su nekako bila velika ali, posle dužeg traganja i uzbune među ovcama, nađem jedno i dignem preko glave držeći ga za noge. Pušku sam obesio o ruku. Međutim, i pored strahovite gladi nisam ga mogao presna jesti. Posle nekoliko zalogaja džigerice smuči mi se i umalo što ne povratih. Ostavih sve.

Noć je bila uveliko kad sam se spustio do Motičkog Gaja. Kada sam se primakao cesti sve je bilo mirno, samo su nemački šatori bili svuda unaokolo. Posle pažljivog osmatranja provučem se između dve grupe šatora. U tome su mi pomogle i vatre koje su gorele pred svakim šatorom. Više od kilometar sam išao puzeći i tek kod ceste se dignem, pretrčim je i krenem preko polja. Trava je bila puna rose, a polje ispresecano potočićima i barama. Tišinu je remetilo samo kreketanje žaba. Najedanput naiđoh na rupe pune vode. Čas sam upadao u vodu do pojasa, čas izlazio na suvo, pa u blato. Počeh se plašiti da ne upadnem u kakvu veću baru li rupu. Ipak sam sav mokar izbio na cestu koja od Žabljaka vodi ka Levertari, izgubivši usput onu moju obuću. Ali, sada je bilo toplo i prava blagodet ići ivicom ceste po mekoj rosnoj travi. Prosto su mi se noge lečile. I pored rizika od susreta sa Nemcima, produžih ivicom ceste. Tako sam u cik zore izbio u selo Njegovuđu. Usput nisam nikog video.

PONOVO MEDU SVOJIMA

U samo svanuće stigao sam u selo. Kuće su bile otvorene i napuštene. Počeo sam da ih pretresam. Obiđoh oko desetak ne bih li bar šaku žita našao. Sve je bilo razbacano i ispreturano. Od hrane nisam ništa našao, ali sam naišao na jedne stare crnogorske čakšire i obukao ih. Moje kratke pantalone bile su skroz propale. Smejao sam se sam sebi kako izgledam u ovim »šalvarama«. Pošto se već razdanjivalo, povukoh se u šumu i bacih na traženje hrane. Imao sam sreće, bilo je bukvi, iako sa starim lišćem, zečije sočice i divljeg luka.

Posle nekoliko sati hoda izbijem u selo Krš. Iako sam bio kao avet od iscrpenosti i gladi, bio sam srećan — toplo je, nisam žedan, imam nešto hrane, a noge, sa oteklinama, zadebljale kao opanci, gazile su po travi kao po ćilimu. Računao sam da je najteže prošlo. U selu takođe nije bilo žive duše. Sve je bilo ispreturano, bez ijedne vredne stvari. O hrani ni govora. Na sreću našao sam kod jedne štale dve leje luka i prosto ih »oplevio«.

Izbio sam na kanjon Tare i osmotrio ga: dole na Đurđevića Tari čula se neprijateljska motorizacija, a i cestom gore prema Kosanici kretale su se kolone. Izgledalo mi je da su se Nemci i Talijani svili na cestu i nekuda hitaju. Nije mi se više žurilo, bio sam siguran da po ovim šumama neću naići na Nemce. Odlučio sam da produžim uz Taru sve do Mojkovca, pa da je tamo negde pređem. Vukući se kao prebijen, izbio sam na jednu zaravan punu livada. Na kraju jedne dimi se koliba. Obradovah se da ću tu možda naći živa čoveka da sa njim progovorim. Kad se na prve pozive niko ne odazva, obiđoh kolibu i viknem još nekoliko puta. Opet tišina. Otvorim vrata, uđem i u jednom ćošku primetim povećeg dečka. Izgledao je kao luđak, po žvalavim ustima mešao je neobično dugačkim prstima i mumlao nešto nerazgovetno. U štednjaku je gorela vatra, a na stolu kraj prozora bila je drvena činija puna kisela mleka, jedan poveći komad ovsena hleba i dve drvene kašike. Pošto sam zaključio da je dete ludo i samo, brzo sednem za sto, udrobim hleb u mleko i halapljivo pojedem sve. Čim sam bio gotov, brzo izletim iz kolibe da me ne bi ko zatekao i izgubim se u šumi.

Oko podne izbio sam na jedan proplanak sa livadama i njivama zelenog žita. Pri vrhu su se videle kolibe sa stokom i ljudima koji se kreću. Priđem obazrivo kolibi, koja je bila najbliža šumi, i primetim dvojicu kako stružu ručnom testerom jedan trupac, dok je jedna žena čas izlazila, a čas ulazila u kolibu. Prišao sam im. Gledali su me začuđeno, dok sam im pričao da sam gladan i da tražim samo nešto za jelo. Brzo se digoše, rekoše da imaju dva brata u Četvrtoj crnogorskoj brigadi i počeše me zapitkivati o partizanima. Videći da su i oni partizani, počnem im pričati nadugo i naširoko o svemu. Dođoše još i dve žene iz kolibe. Slušale su me, brišući suze krajevima od marama. Govorile su da im se deca neće vratiti i jedna od njih reče da ima mleka i sira koliko god hoću, samo hleba nemaju nimalo. Donese mi celu karlicu mleka sa kajmakom i jednu grudvu sira da udrobim. Sve sam to pojeo, dok su me oni posmatrali i povremeno ispitivali za detalje sa Sutjeske. Donese mi još jednu činiju mleka. Posle dužeg razgovora saznao sam da pod selom Premćani ima most na Tari, koji su napravili Bugari pri nadiranju za nama, da ga niko ne čuva, ali da se ipak pripazim, jer su četnici digli glave i po grupama unaokolo vršljaju, pričaju kako su partizani za svagda propali. Prete svima i svakome.

Iako su me ustavljali da ostanem koji dan, krenuo sam prema mostu na Tari. Usput me strahovito zaboleo stomak. Naduo se, mislio sam pući će. Bio sam se prejeo, a pregladneo stomak nije mogao da svari hranu. Legao sam i počeo se savijati od bolova, pokušavajući da povratim. Posle ovih muka išao sam kao prebijen. Predveče izbijem na jedan brežuljak ispred mosta, a čim se spustio mrak, pređem most i dođem u selo Premćane. U jednoj kući dobih kačamaka i mleka, a potom produžih za selo Krupice. Usput sam otspavao u jednoj šumici.

Već je dvadesetprvi jun. Probudio sam se rano kako bih pre podne stigao u selo Krupice kod Momčila Peruničića. Dobro sam ga poznavao. Pre početka Pete ofanzive bio sam ovde sa topom nedelju dana i poklonio mu jednog iznemoglog konja. Kada sam stigao lepo me je primio, ali me morao kriti u kućerku kod tora. I ovuda su vršljali četnici. Ostao sam kod njega do sutradan. Za to vreme napravio mi je opanke, dao nove čarape i dobro me nahranio.

Do Kamene Gore putovao sam dan i noć; kad god mi se zadremalo otspavao sam. Usput sam svraćao u kuće i tražio hrane. Seljaci su me rado svuda dočekivali, pitali za partizane i davali što su imali. Oči su mi bile gladne, ali nisam mogao mnogo jesti. Toga dana kada sam prolazio kroz selo Borovo i selo Gorice svratio sam u nekoliko kuća i svuda jeo.

Posle deset dana putovanja (od Sutjeske) stigao sam u selo Kamenu Goru. Svratio sam kod jednog seljaka, za koga sam znao da ima sina u partizanima. Tu sam ostao ceo dan krijući se u jednom potoku. Dok su mi žene parile »uniformu« i prale veš, ja sam se kupao u potočiću. Tako sam se rešio vašiju, kojih sam imao na stotine.

Seljak mi reče da su se četnici svuda ponovo aktivirali, da idu po selima, traže partizane koji se vraćaju sa Sutjeske i ubijaju ih. A dole na Limu, između Prijepolja i Brodareva, sve prelaze preko reke čuva muslimanska milicija. Zato sam pošao preko Jabuke i sela Babina do Crkvene Toče i tu potražio Draga Stikovića, koji je 1942 godine ostao tamo kao gerilac. Mislio sam da me preko Lima, nizvodno od Prijepolja, prebaci za Zlatar i poveže sa gerilom.

U svanuće sam izbio u selo Crkvene Toce pred zgarište nekadašnje Dragove kuće. Tu je bila napravljena jedna kolibica u vidu plasta sena iz koje se pušio dim. Bilo ih je petoro braće Stikovića svi u partizanima. Zato su im Talijani sa četnicima sve popalili. Pozvao sam. Iziđe Dragova snaha i kad me ugleda, uplaši se. Pitao sam je za Draga i ona mi reče da ne zna ništa, da su svi njeni izginuli. Nije mi verovala, mislila je da se pretvaram. Pošto sam joj potvrdio da sam iz Zlatara i da znam da je Drago tu ostao diže se i ode u kolibu. Odmah se vrati i osmehujući se upita: kako se zovem, imam li braće, kako se zovu. Kad sam joj odgovorio, ona se glasno nasmeja pa mi reče: »Evo Draga u kolibi, a Simo i Jovo su ti stigli, eno ih gore u šumi sa drugovima«. Zamalo me kap nije udarila od zaprepašćenja i sreće. U kolibi me je Drago čekao. Pošto smo se izljubili, stade mi zagledati crnogorske čakšire i smejati se. Popismo po neku rakiju, doručkovasmo kajmaka, sira, mleka i kačamaka, ali sam jedva čeko da vidim Simu i Jovu. Nađosmo ih iznad kolibe u šumi. Bilo je grljenja, ljubljenja i udaranja pesnicama. Sa njima je bilo oko desetak drugova. Simo je stigao juče izjutra, Jovo u toku noći, a ja jutros. Ispalo je kao da smo se unapred dogovorili. Ležali smo ceo dan i pričali svoje doživljaje. Sutradan uveče pregazili smo Lim i otišli za Zlatar.

Na Zlataru smo se podelili po grupama i krenuli na teren. Ja sam otišao sa grupom na Kozomor i tu sam oko petnaest dana samo jeo i spavao. Imao sam oko četrdeset kila. Od 13 do 25 juna, za jedanaest dana i jedanaest noći prešao sam od Sutjeske do Kozomora oko 250 km, i to gladan, po bespuću, preko planinskih vrhova, klanaca i dubodolina.


# Hronologija 12. jun * podne, Mrkalj Klade, stižu u šumu * rasformiraju jedinicu, razdeljuju meso, * predveče rasklapaju i uništavaju top * počinje kiša i pada celu noć * već je noć kada kreću prema Tjentištu kroz zagušenu stazu ranjenicima i izbeglicama 13. jun * zora, i dalje su na stazi (celu noć su prolazili nekoliko kilometara) * rano jutro, stižu do Sutjeske, magla, prestaje kiša * prelaze reku * penju se prema Krekovima, razdvajaju se * polazi nazad uz Sutjesku, visoko u šumi, preko jaruga * sreće Bogdana blizu Sutjeske * prelaze opet reku i kreću prema Volujaku * u ranim popodnevnim satima stižu pod greben na koji nisu uspeli da izađu * Bogdan poginuo * beži strmo prema Suškom potoku * prilikom bežanja raspale mu se gojzerice i izgubio šinjel, sva hrana i oprema ostali u Bogdanovom rancu * krije se pod slapom na Suškom potoku; dva sata do noći, on je skroz mokar * u sumrak izlazi i cele noći se penje prema Magliću; noć je vedra, topla i bez mesečine * stiže do proplanka punog nemačkih šatora i krade jedno šatorsko krilo * izlazi na Vučevo, ide šumom dok je ima, nalazi vrelo, ide čistinom * izlazi mesec * nailazi na Nemce, pucaju na njega, ispaljuju signalne rakete, puštaju pse, on beži nazad * ulazi u šumi i u širokom luku obilazi nemački logor * nailazi ne neprohodno polje kleke * zavlači se u veliki klekov žbun, uvija se u šatorsko krilo i spava 14.jun * budi se popodne i shvata da je blizu nemačkog logora * povlači se nazad do šume i ide kroz šumu prema Mratinju * oko tri popodne izlazi na stene iznad Mratinja; kolone Nemaca na sve strane, svuda gore sela i katuni * zaspao * probudio se kasno popodne * vidi visoko pod Biočem ženu kako tera goveda, misli da je tu zbeg i kreće tamo * stopala je već skroz uništio jer je celu noć hodao bos * ide prema Bioču, pada mrak, vidi vatru i ide prema vatri * pored vatre baba i deda, prilazi im, stavlja šatorsko krilo kraj vatre i tu seda * dok priča sa dedom, baba dovodi četnike * beži strmo nizbrdo, dodatno uništava stopala i ostaje bez šatorskog krila * zavlači se u neko rastinje i zaspi 15. jun * kada se budi, uveliko je dan * ide ivicom kanjona kroz šumu, obilazeći Mratinje u širokom luku * nailazi na ljude koji neće da mu pomogno, a onda i na neke u zbegu koji mu pomažu * daju mu da jede varivo od koprive (prva hrana koju jede posle tri dana) i daju mu stare vunene čarape koje žena ojačava od dole nekim suknom * kreće prema prelazu preko Pive za koji su mu rekli * pred mrak stiže iznad Mratinja; okolo su Nemci * čeka mrak i da se Nemci raziđu, silazi do Pive, skida se i gazi reku; čarape mu se raspadaju a odelo mu je mokro * izlazi na prvu zaravan i tamo leže da spava 16. jun * budi se rano, vedar i sunčan dan * penje se uz strmine kanjona i izlazi na visoravan pred zalazak sunca * nemački logori i vatre na sve strane * hoda cele noći i stiže iznad Nedajna 17. jun * pred zoru se zavlači u neku vrtaču, i tu spava do popodne * vreme se kvari, skupljaju se oblaci * izlazi na breg iznad Nedajna i vidi kolone Nemaca sa obe strane kanjona Sušice * počinje kiša * počinje pljusak, skroz je mokar * zavlači se pod neku jelu, loži vatru i tu zanoći 18. jun * budi se u toku noći zbog hladnoće * sve prekriva magla, pada sitan sneg, ima ga već tridesetak santimetara * seče nogavice pantalona iznad kolena, i umotava stopala njima i vezuje jelovim granama * svanulo je, sneg i dalje pada, i dalje je magla, on kreće prema ivici kanjona Sušice i tamo luta satima tražeći mesto gde se može spustiti * čuje glas i prati ga na slepo kroz maglu * nailazi na čoveka i ide sa njim do zbega; tamo ga mrko gledaju, ali mu daju neke krpe da umota noge * nastavlja niz sušicu pre podneva po vremenu koje je i dalje veoma loše * izlazi u izvorišni deo Sušice, nalazi spaljen katun; magla je i svuda ima mnogo snega * penje se dalje, "obuća" mu se gotovo raspada ali nastavlja da se penje * dolazi do neke provalije i kruži po mogli dok ne naiđe na svoje tragove u snegu, * magla je sve gušća, približava se noć * kreće nazad prema spaljenom katunu * bere koprivu i kreće nazad ka zbegu * po mraku se penje do pećine, tamo ga primaju * daju mu da se ugreje i da jede, i pomažu mu da ponovo skrpi obuću * plaši se da zaspi da mu ne uzmu pušku, i ostaje budan cele noći 19. jun * ujutro je sneg stao, i ceo Durmitor je beo * kreće nazad uz Sušicu prema Škrčkom ždrijelu i oko podne stiže tamo * spušta se prema Međedu i tamo beži od meštana * vraća se ispod Međeda i čeka mrak da se spusti prema Žabljaku * po mraku se spušta do Motičkog Gaja, a tamo svuda nemački šatori * provlači se između šatora, pretrčava put * ide kroz blato i bare, gubi obuću i ostaje ponovo skroz bos; sneg se otopio * pred zoru sitže iznad Njegovuće 20. jun * kada je svanulo ušao je u napušteno i spaljeno selo * ne nalazi nikakvu hranu, ali nalazi stare pantalone i oblači ih * kada se razdanilo povlači se u šumu i ide kroz šumu ka selu Krš; i ono je napušteno i ispreturano * izlazi do kanjona Tare * nailazi na ljude prijateljske partizanima, dobija od njih puno kiselog mleka i sira, i govore mu kako da pređe Taru * kreće prema Tari ali mu je muka jer se najeo posle mnogo dana gladovanja * do Tare se spušta predveče, i čeka mrak da je pređe * spava na putu za Krupice 21. jun * ustaje rano i ide u Krupice kod čoveka kog poznaje * tamo se krije do sutradan 22. jun * od prijatelja je dobio opanke, čarape i hranu * putuje dan i noć do Kamene Gore * usput dobija pomoć od seljaka 23. jun * u Kamenoj Gori se krije ceo dan kod čoveka koji ima sina u partizanima * po mraku ponovo kreće i u svanuće izlazi u selu Crkvene Toce 24. jun * tamo se ponovo sreće sa partizanima i svojom braćom